Marija iz Prištine: Dom je tamo gde ti je srce

Marija Novaković iz Prištine, posle 22 godine provedene u raseljeništvu, želi da se vrati u svoj grad i na radno mesto u Predškolsku ustanovu „Đurđevak“ gde je radila sve do početka rata.

Godine provedene u raseljeništvu prvo u Blacu i Prokuplju, a potom u Beogradu bile su dovoljne da Marija shvati da je dom samo tamo odakle si potekao. Zato je odlučila da se vrati u Prištinu, u mali stančić u naselju Ulpijana. Međutim, u njega nije mogla. Albanac koji je uzurpirao stambeni prostor u adaptiranom podrumu, isti izdaje. Marija je još 2005. godine uredno dobila potvrdu od međunarodne organizacije Habitat da je imovina njena, ali papir očigledno ništa ne znači i nikoga ne obavezuje.

Posle mnogo godina Marija je sa novinarskom ekipom pristala da ode do svog stana u gradu koga je morala da napusti ali koji, kako kaže, nikada nije napustio nju.

Emocije su proradile čim je stupila u svoje bivše naselje. A onda, je posle dve decenije usledio susret sa komšijom iz zgrade. Srdačan razgovor i poziv na čaj.

Pre rata je Marija radila u Predškolskoj ustanovi „Đurđevak“ iz Prištine koja je u međuvremenu izmeštena u Gračanici. Juna meseca je podnela zahtev za ponovnim radnim angažovanjem i kako kaže još uvek čeka zvaničan odgovor iz ove ustanove.

Naglašava da neće odustati, želi da se vrati, a sa njom će se, kako kaže, vratiti i njeni sinovi Nemanja i Lazar.
Iako se u pojedinim medijima i zvaničnim izveštajima predstavlja drugačije povratak raseljenih lica u praksi nije jednostavan, a priča Marije Novaković je iz Prištine to i dokazuje.

I. Miljković