Потребна санација крова на кући породице Рашић
Милош Рашић (34) са мајком Дивном живи у старој и оронулој кући у Добротину надомак Липљана, једини извор прихода је мајчина минимална пензија. На кући кров прокишњава, а Рашићи сами немају довољно средстава да санирају штету.
Стара кућа од блата, саграђена 50-тих година прошлог века, почела је да се урушава. Док су могли Рашићи су је крпили али се онда 2019. године Милош разболео.
“Оперисао сам тумор, после операције ишао сам на хемотерапију за Београд. Три и по месеца је трајао тај период, то је био непријатан и за мене лош период, опадала ми је коса. Али сад сам, Богу хвала, добро. Идем редовно на контроле, али после операције не смем да дижем тешко. Раније сам радио на грађевини, ишао сам у Метохију, радио у манастирима”.
По повратку са лечења, Милошу је преминуо отац. Дивна је била принуђена да подигне кредит како би могла да сахрани супруга. Кредит и данас отплаћују и живе од остатка пензије.
“Живимо са дуговима. Са 15.000 динара када платимо струју, телефон, кабловску, пола пензије оде. Једва сам сада уштедела 100 евра да купим угаљ”, прича разочарана жена.
Синовљево здравље додатно погоршавају услови у којима живе. Од три собе, у две прокишњава кров, а они немају новац за поправке на кући.
“Сада је већ почео да отпада плафон, прокишњава. Обично се руни плафон, упија то, то је блато које се упија и страх ме је да ће почети да пада, јер када су кише велике, заиста, то је велики проблем”, прича Милош и додаје:
“Потребна ми је цигла, да бих сазидао нове оџаке. Потребна ми је грађа да бих одрадио кров. Кров, цреп и летве. Ето да бих решио тај свој проблем. Не знам колико би то коштало. Питао сам једног мајстора, он каже да ради 17 евра квадрат крова”, објашњава.
Поред грађевинског материјала овом момку је потребан и адекватан посао. Због своје болести није у могућности да буде физички радник.
“Радио бих, наравно, када бих могао, посла се не стидим и не бојим, све часно и поштено наравно. Ја не бирам да ли је плата велика или мала, мени је сасвим довољно да имам неко примање и да средим кров на кући, да размишљам у правцу да формирам породицу”.
Закуцали су на многа врата, тражили помоћ од представника и локалних и централних власти, тако из године у годину.
“Моја мајка се обраћала Канцеларији за Косово и Метохију, ја сам се обраћао Министарству за повратак, после тога опет се моја мајка обраћала општини Липљан. Нисам имао никаква конкретна обећања до сада. Недавно сам разговарао и са градоначелницом Грачанице Љиљаном Шубарић, љубазно ме је примила и саслушала. Рекла ми је да ће мој проблем имати у виду”, испричао је Милош.
Рашићи поседују преко два хектара сопствене земље коју немају чиме да обрађују. Упркос свему поручују да неће напустити своје вековно огњиште.
“Ја заиста волим Косово, волим и Србију нормално, волим своју земљу. Када бих напустио Косово, некако, чини ми се да бих умро”, испричао је Милош Рашић.
Нада да ће прича о породици из Добротине допрети и до хуманих људи који могу да му мака мало помогну и живот учине подношљивијим, лакшим и лепшим.
(Грачаница онлајн)
