Potrebna sanacija krova na kući porodice Rašić
Miloš Rašić (34) sa majkom Divnom živi u staroj i oronuloj kući u Dobrotinu nadomak Lipljana, jedini izvor prihoda je majčina minimalna penzija. Na kući krov prokišnjava, a Rašići sami nemaju dovoljno sredstava da saniraju štetu.
Stara kuća od blata, sagrađena 50-tih godina prošlog veka, počela je da se urušava. Dok su mogli Rašići su je krpili ali se onda 2019. godine Miloš razboleo.
“Operisao sam tumor, posle operacije išao sam na hemoterapiju za Beograd. Tri i po meseca je trajao taj period, to je bio neprijatan i za mene loš period, opadala mi je kosa. Ali sad sam, Bogu hvala, dobro. Idem redovno na kontrole, ali posle operacije ne smem da dižem teško. Ranije sam radio na građevini, išao sam u Metohiju, radio u manastirima”.
Po povratku sa lečenja, Milošu je preminuo otac. Divna je bila prinuđena da podigne kredit kako bi mogla da sahrani supruga. Kredit i danas otplaćuju i žive od ostatka penzije.
“Živimo sa dugovima. Sa 15.000 dinara kada platimo struju, telefon, kablovsku, pola penzije ode. Jedva sam sada uštedela 100 evra da kupim ugalj”, priča razočarana žena.
Sinovljevo zdravlje dodatno pogoršavaju uslovi u kojima žive. Od tri sobe, u dve prokišnjava krov, a oni nemaju novac za popravke na kući.
“Sada je već počeo da otpada plafon, prokišnjava. Obično se runi plafon, upija to, to je blato koje se upija i strah me je da će početi da pada, jer kada su kiše velike, zaista, to je veliki problem”, priča Miloš i dodaje:
“Potrebna mi je cigla, da bih sazidao nove odžake. Potrebna mi je građa da bih odradio krov. Krov, crep i letve. Eto da bih rešio taj svoj problem. Ne znam koliko bi to koštalo. Pitao sam jednog majstora, on kaže da radi 17 evra kvadrat krova”, objašnjava.
Pored građevinskog materijala ovom momku je potreban i adekvatan posao. Zbog svoje bolesti nije u mogućnosti da bude fizički radnik.
“Radio bih, naravno, kada bih mogao, posla se ne stidim i ne bojim, sve časno i pošteno naravno. Ja ne biram da li je plata velika ili mala, meni je sasvim dovoljno da imam neko primanje i da sredim krov na kući, da razmišljam u pravcu da formiram porodicu”.
Zakucali su na mnoga vrata, tražili pomoć od predstavnika i lokalnih i centralnih vlasti, tako iz godine u godinu.
“Moja majka se obraćala Kancelariji za Kosovo i Metohiju, ja sam se obraćao Ministarstvu za povratak, posle toga opet se moja majka obraćala opštini Lipljan. Nisam imao nikakva konkretna obećanja do sada. Nedavno sam razgovarao i sa gradonačelnicom Gračanice Ljiljanom Šubarić, ljubazno me je primila i saslušala. Rekla mi je da će moj problem imati u vidu”, ispričao je Miloš.
Rašići poseduju preko dva hektara sopstvene zemlje koju nemaju čime da obrađuju. Uprkos svemu poručuju da neće napustiti svoje vekovno ognjište.
“Ja zaista volim Kosovo, volim i Srbiju normalno, volim svoju zemlju. Kada bih napustio Kosovo, nekako, čini mi se da bih umro”, ispričao je Miloš Rašić.
Nada da će priča o porodici iz Dobrotine dopreti i do humanih ljudi koji mogu da mu maka malo pomognu i život učine podnošljivijim, lakšim i lepšim.
(Gračanica onlajn)
