Praznična trpeza: Kosovska banica – majčina Božićna molitva
Od starina se kod Srba za Badnje veče večera na podu i slami. Posle večernje službe, porodica se okupi oko trpeze, a jelo se okadi uz molitvu. Tako završava Božićni post.
– Glavno je brašno da bude dobro, da je meko. Onda ide voda i so. Testo mora da bude glatko, da se dobro suče, ako je loše brašno kore pucaju i kidaju se. Baš kao majčinske ruke, što neprekidno dodaju vode i soli, u testo, u jasle, u život, pa pucaju…
– Svaka kora mora za sebe da se razvuče i da se ispeče, odozgo, na vatru. Ova pita ne može da se pravi na modernom šporetu, mora da se založi vatra, da se peče na drva. Kad se dobro naprave i zaviju kore mogu da traju i po nedelju dana. Ko šta voli može da stavi u pitu.
Kod njih se, kaže Zorica Aleksić, mesi sa kupusom, ali ne svežim već kiselim, posebno seckanim i spremljenim za pitu, koji se proprži na ulju. Nekoliko kašika ovog fila stavlja se između kora, a onda se sve zajedno vraća u peć.
Zorica je rođena i udata u Makrešu, jednom od najstarijih srpskih sela Kosovskog Pomoravlja, nedaleko od starog manastira Draganac. Nepregledno imanje, zagrljeno šumom, uvučeno od glavnog puta, gleda na zlatni srpski srednjovekovni grad Novo Brdo. Pod kućom duga šumska stazica nad kojom se izdižu stabljike mlade hrastovine, a iznad nebo. Čisto i samo, vedro, toliko blizu čela, da se noću čini da možeš ubrati zvezdu.
– Pravo da ti kažem mi još držimo to kako su radili stari, sve sam naučila od svekrve i majke i ne menjam. Za Badnje veče obavezna je posna banica, riba, pasulj, paprike, voće, orasi, lešnici. Muški idu u šumu po badnjak i pre nego što večeramo unosimo to naše sveto božićno drvo u kuću. Badnjak se pali za napredak. U kuću se to veče unese i slama, zato što se Gospod rodio u slami.
Od starina se kod Srba za Badnje veče večera na podu i slami. Posle večernje službe, porodica se okupi oko trpeze, a jelo se okadi uz molitvu. Tako završava Božićni post. Običaj je da rano ujutru svaku kuću obiđe polažajnik. Obično je to neko od bliže rodbine ili komšija. Nažalost u Makrešu je danas samo nekoliko srpskih domova. Aleksići nemaju polažajnika, ali imaju jedni druge i na tome blagodare Gospodu.
– Suština je da se neguje ono što je trajno, ono što je oduvek bilo i održalo čoveka – Liturgija, porodica, vlastiti dom i hleb. Ja sam u porodici naučila da sve radosne praznike vezujem za crkvu, Liturgije – Boga zapravo. I sve drugo, što je možda sada popularno, mi je čisto paganstvo. Božić nema čar i svrhu ako ne odemo na Liturgiju. Zato mi nisu potrebne nikakve manifestacije, ukrasi, dešavanja koja se sada vezuju za Božić, već upravo crkva, moja kuća, moja porodica, moje selo, to je sve što me čini radosnom.
Probrane, snažne, a ipak nenametljive i nežne reči Zoričine ćerke Jovane razdanjuju rano planinsko veče. Kad duša stasa pod novobrdskim zvezdama, teško je osvajaju lažna svetla gradova. Planinska sela, ovde, tiha su i mračna, zato Kosovci, mladi i stariji, deca i starci, idu samo za svetlošću, jer su i sami svetlo.
– Izjutra rano ustanem sve da spremim i stoku da namirim. Kad se svi probude kuća se potkadi. Obično ne idem u crkvu – ako odem ko će da spremi. Sve mora da bude dobro, da bude vruće, kad ostali dođu iz crkve da se ogreju. Kad se vrate čeka ih pečeno meso, hleb, kolači, za Božić mesim i guske i ralci. To su pogačice, prekrštene – guske za žene, ralci za muški. Darujemo ih onima što nam dolaze za praznik.
Za Božić, reče mi i to Zorica, ne ide se nikuda. Prvi dan praznika je za porodicu, a druga dva dana primaju se gosti i odlazi se dragim ljudima. Ona je, češće, ta koja čeka, mesi, peče i soli. Neumorno. Jer našim je majkama radost da služe. Njihove su nam banice za Gospoda najlepše molitve.
Marija Vasić
