Проф. Виријевић: Исконско трпљење, истрајност и грчевито држање зубима за земљу одлика косметских Срба

Професор са Катедре за Историју Филозофског факултета у Косовској Митровици, Владимир Виријевић каже да српски народ на Косову и Метохији одликују исконско трпљење, истрајност и борба за опстанак, што метафорично речено значи грчевито држање зубима за земљу. Нагласио је да је то једини начин да се вековима и у потпуно непријатељском окружењу опстаје на заветној земљи.    

У Емисији „Кључна реч“ професор Виријевић наводи да је у албанским круговима, који претендују да буду научни, јако присутан наратив да су Албанци наследници овог простора који су им, повлачећи се са Балкана, Османлије наводно оставиле у аманет.    

„Албанска историографија инсистира на тој тези али при том губи из вида чињеницу да је и пре Балканског рата у периоду од 1910. – 1911.  године османлијска власт на овим просторима имала велике проблеме са албанским реметилачким фактором који је под утицајем Призренске лиге тражио аутономију  у саставу османске империје. Хипотетичко позивање на некакав аманет или наслеђе које долази из официјалних албанских историографаских кругова јесте наратив који је попримио политичке димензије и апсолутно не стоји. Османлијска империја има озбиљне проблеме да угуши албанске побуне 1910. и 1911.  године, тако да та врста лицитирања и позивања на некакво наслеђе апсолутно нема научно утемељење у званичним фактима и историјским изворима “, тврди професор Виријевић.

Сложени колоплет међународних околности и тадашњих прилика као и отворено деловање аустроугарско – немачког фактора у многоме је спутавао напоре тадашње српске власти да простор данашњег Косова и Метохије, тада Старе и Вардарске Србије и рашке области врати и интегрише у државно биће. Такође, не треба занемаривати и испреплетнне интересе и утицај Велике Британије, Француске и Русије које су  представљале велике силе.  Српски и албански елемент на Косову и Метохији и онда су били сукобљени у складу са интересима великих сила.

„Иако је 1912. године српска војска изашла на обале Јадранског мора преузевши Љеш и Драч и уз велике жртве заједно, црногорском војском повратила стари српски град Скадар. Наша влада је била приморана да повуче своје јединице са тих територија како би убрзо на Лондонској конференцији била формирана Кнежевина Албанија. Чињеница да на престо новоформиране кнежевине бива постављен немачки принц Вилхелм од Вида довољно говори о аустроугарском утицају на тадашње прилике“, појашњава Виријевић.

Фото: „Албум сећања на претке из Првог светског рата“ – Удружење носилаца Албанске споменице 1915.-1916.

Берлински конгрес и његов утицај на промену демографске стуктуре на КиМ   

Демографска структура на Косову и Метохији значајно је нарушена после Берлинског конгреса. Појачни притисци и терор албанског политичког миљеа према српском становништву био је индукованидејама Прве призренске лиге и узроковао је осипање српског етникума. То потврђују бројна ахривска документа и сведочења о исељавању читавих села и породица, нарочито у пограничном појасу са Албанијом и у Метохији. Овај процес почиње од краја 19. и наставља се у првим годинама 20. века.

„Када је српска држава повратила простор Косова и Метохије суочила се са значајно измењеном  демографском сликом у односу на период пре Берлинског конгреса. Покукшај да се „круњење демографског етникума“ заустави имао је одређене успехе 1912 – 1913. године али је Први светски рат зауставио те интенције. Нови импулс касније ће се остварити тек након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, покретањем процеса Аграрне реформе и колонизације“.

Јачање државних позиција Краљевине СХС на КиМ

После Првог светског рата Аустроугарска, дојучерашњи патрон албанског националистичког покрета, више не постоји али њену улогу сада преузима Италија.  Краљевина СХС се у том тренутку суочава са новим изазовима будући да се Италија већ доказала као велики противник јужнословенског уједињења. Ова држава сада је и покровиељ великоарбанашких тежњи, ставова и идеја. У том периоду, под снажним утицајем италијанске пропаганде међу Албанцима, на простору КиМ али и западне Македоније јача Качачки покрет.  

Биографија:

Владан Виријевић је рођен у Краљеву 1971. године. Основне студије завршио је на Филозофском факултету у Приштини на групи за Историју где је дипломирао 1995. године. Одбранио је магистарску тезу „Друштвено-економске и политичке прилике у срезу студеничком од 1918. до 1941. године”, а затим и докторску дисертацију  „Краљево – град у Србији 1918. – 1941.” У избор звања професора на филозофском факултету у Косовској Митровици изабран је 2008. године где предаје Историју Југославије и Свет у савременом добу. Предаје и на мастер студијама на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Дипломирао је 2009. године на Филолошком одсеку Универзитета у Новом Пазару и стекао стручни назив професор турског језика и књижевности. Владан Виријевић је урадио предговор и превео књигу Џенгиза Хакова „Историја савремене Турске“. Објавио је 2018. године књигу „Југословенско-турски економски односи 1918-1941.” Уредник је тематског зборника међународног значаја Косово и Метохија у Другом светском рату – седам деценија касније који је издао Филозофски факултет у Косовској Митровици, члан је Удружења историчара Републике Српске „Милорад Екмечић“; и бројних редакција научних часописа из области историје.

„То је модерним речником речено, герилски покрет који представља мешавину национално романтичарско идејног и пљачкашког елемента. Они користе политичку околност да власти Краљевине СХС на овим просторима нису у довољној мери стабилизовале државне органе па организују пљачкашке нападе на незаштићено српско становништво али и на представнике државних власти“, појашњава професор Владан Виријевић.

Додаје да у овом периоду арбанашка популација модификује свој политички приступ и деловање тако што се на легалан начин укључује у форму политичког организовања новонастале државе.

„Формира се  политичка партија Џемијет и она настоји да артикулише тежње арбанашких главарских и некадашњих беговских породица, заштити њихове матерјалне интересе али и генерише политичке ставове. Тако Џемијет учествује и на изборима за уставотворну Скупштину Краљевине СХС и што је на неки начин иронија историје. На овај начин арбанашка партија пресудно утиче на уставно опредељење Краљевине СХС правећи неку врсту политичког пакта са Народном радикланом странком и са Николом Пашићем. То на први поглед може деловати по мало парадоксално али под утицајем новонасталих околности, Пашић желећи да придобије гласова у новој скупштини како би нову државу уредио по моделу уставне, парлментарне и наследне монархије на челу са династијом  Карађорђевић. Он у тим околностима пристаје да врши неку врсту политичке трговине са представницима арбанашког политичког покрета који артикулише партија Џемијет“, каже професор Виријевић.  

Политичке везе Џемијата са Качачким покретом које касније бивају откривене условиле су жестоку акцију тадашње војске и жандармерије на сузбијању ових банди.

Колонизација у циљу поправљања демографске „крвне слике“  

Други метод за јачање позиција, сада већ Краљевине Југославије, на КиМ била је реализација пројекта Аграрне реформе и колонизације.

Све до 1912. године на КиМ је владао феудални систем друштвеног уређења, а власништво над земљом и аграрно питање била је најболнија економска тема владе тадашње Краљевине.

На Косови у Метохији проблем додатно усложњава чињеница да питање земљишних поседа представља економско али и важно национално питање.  Власници су били предратни османски феудалци – арбанашки бегови којима је требало аграрном реформом одузети поседе, а српске чифчије које су биле обрађивачи земље требало је претворити у њихове поседнике. Процес аграрне реформе и колонизације, представљао је акцију организовану са државног нивоа и одвијао се током 20. и 30. година прошлог века.  

„Аграрном реформом требало је обезбедити да домицилно становништво постане власник земљишта које обрађује. С друге стране,  процесом колонизације требало је оснажити словенски елеменат на простору КиМ и данашње Северне Македоније. То је чињено насељавањем породица са простора  Херцеговине, Црне Горе, Лике, Кордуна, Баније, али и из рубних делова централне Србије, Топлице и ибарксе долине. Читав комплекс нових насеља представљао је  капи у арбанашком етничком океану, посебно на простору данашње Метохије“, истиче Виријевић.

Гранични појас након одређивања и повлачења државне границе са Албанијом 1926. године био је ојачан читавим комплексом српских насеља.  Албански уплив на територије српских земаља био је константан од Прве Велике сеобе Срба 1689. – 1690. године. Власти Краљевине Југославије су се и у подухвату Колонизације и аграрне реформе суочавале са низом проблема на терену, јер је  албанско становништво пружало јак отпор овом процесу који је у демографском смислу  поправило „крвну слику“ хришћанског становништва у односу на муслиманско.

Фото: Ризница

Уз ограду да историјске процесе треба тумачити и сагледавати само у оквиру догађаја и прилика које су биле карактеристичне за одређени временски период, професор Владан Виријевић каже да је тадашње „пактирање“ Николе Пашића са арбанашким првацима, а зарад стицања политичких поена у Београду у парламенту Краљевине Југославије у значајној мери успорило, обесмислило и отупело оштрицу аграрних мера и мера колонизације које је спроводила држава. Каже да су сличне грешке чињене и годинама касније.

„Када бисмо направили паралелу са каснијим периодима, чини ми се да се нешто слично радило и 1945. године али сада у једном другачијем амбијенту и другачијој форми и под утицајем нове идеологије и концепта стварања тзв. „братва и јединста“ као  тековине Другог светског рата и  утицаја комунистичке идеологије. Усудићу се рећи да је тога и било и у периоду 90. година прошлог века јер су и тада чињене неке политичке компензације и трговине“, примећује Виријевић.

Упозорава да се непрекидна константа арбанашке националне идеје са снажном вертикалом и дуготрајним процесом трајања, који се модификује у складу са актуелним и тренутним околностима, не сме губити из вида.

„Арбанашки политички дискурс врло је прилагодљив и лако пролази кроз процесе метаморфозе и фазе, све зарад оног што је Макијавели дефинисао тиме да циљ оправдава средства“, рекао је Виријевић.

Закључује да у тренутку када су Албанци проценили да комунистичка идеологија иде у прилог арбанашкој националној ветикали на терену већ постоје најортодокснији комунисти из њихових редова. У периоду после Другог светског рата, 60. и 70. година двадесетог века бројне су иредентистичке, илегалне организације које на постулатима марксизма и лењинизма граде своје платформе.

„Тешко је са ове стајне тачке, гледајући у ретровизор, јасно уочити где су биле странпутице српске државне политике на просторима Косова и Метохије. Много је  фактора да бисмо их могли подвести под једну заједничку формулацију али да их је било и да их има и данас више је него евидентно“, закључио је на крају професор Владан Виријевић.  

Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button