Радмила Тодић Вулићевић: Сви живе кроз своја дела  

Време не може да избрише трагове нечијег постојања, то чине људи, каже Радмила Тодић Вулићевић писац и хуманиста. Аутрка књиге „Руси, Космет и време“ истиче да није могуће избрисати и уклонити трагове оних који су живели, радили и градили на Косову и Метохији колико год да се појединци труде, јер су дела градитеља вечна.

Говорећи о књизи која тек треба да изађе из штампе, Тодић Вулићевић је у емисији „Кључна реч“ рекла да штиво представља документ о Русима који су по избијању Октобарске револуције емигрирали у Краљевину Југославију.

„На Косову и Метохији они постају градитељи „наших живота“, у правом смислу те речи, будући да је међу њима било архитеката, професора, лекара.  То су били официри царксе војске из племићких породица и сви су били врло образовани, говорили и по неколико страних језика“, открива Тодић Вулићевић.  

Сликовито нас упознаје са породицом геометра Лава Шестоперова који је учествовао у изградњи бране на Грачаничком језеру. Био је ожењен српкињом, а уместо мираза од своје супруге захтевао је само једно – да деца и она у кући говоре руски језик.

Руске арихтекте Борис Поздњеков и Николај Денисенко активно су учествовале у изради првог урбанистичког плана Приштине, зграде биоскопа „Омадина“, Народног позоришта,  Грађевинског предузећа „Рамиз Садик“, Филозофског факултета. Сви, за оно време капитални пројекти, деоница пруге од Приштине до Куршумлије, пут Пећ – Анријевица преко Чакора те за Македонију преко Шар – планине дело су руских инжињера. Прва директорка старе болнице у Приштни била је Рускиња. У  Гимназији као и у осталим школама широм Косова и Метохије били су ангажовани Руси као искусни предавачи математике, физике, астрономије и језика.

„Сенима оних који су градили наше животе и који су нас учили и лечили дубоко се клањамо, а наша захвалност је вечна“, каже Тодић Вулићевић додајући да су узалудни покушаји оних који би да „прикрију или оповргну овај део наше прошлости“.

„Срушити главну улицу у Пришини, није могуће као ни Грачаницу која сведочи осам векова постојања. Људи могу да покушају, али оно што вреди време само гланца“, подсећа списатељица.

Уредно документује и Русе у монашким и свештеничким редовима.

„Монаси су сачували Дечански манастир 1903. године, када је готово сасвим опустео. Тадашњи митрополит Нићифор Перић потписао је споразум са игуманом манастира Светог Пантелејмона на Хиланару како би њихови монаси дошли у  Дечане. Монах Дионисије о томе сведочи у дневнику који је водио од 1903. године, а братија је остала у манастиру до 1916. године“, наводи Тодић Вулићевић.

Са пописом Руса који су живели на Косову и Метохији ауторка се сусрела у књизи Алексеја Арсењева која јој је послужила као водиља за даља истраживања. Проналазила је сроднике, децу,  некада унуке косовских Руса који су, прича, радо отворили своје породичне албуме уступили фотографије и остала документа.

„Човек је на земљи привремено, телесно сви смо прашина, али дела човекова живе.  Остају грађевине, излечени пацијенти, школоване генерације младих, настављају да живе градитељи лекари професори али и мајстори, ратари, сви живе кроз своја дела“, закључила је на крају ауторка књигие „Руси, Космет и време“.  

Биографија:

Радмила Тодић – Вулићевић рођена је у Урошевцу 1955. године. Све до изгнанства 1999. године живела је у Приштини, када се преселила у Ниш где је и данас са породицом. Завршила је Економски факултет. Сарадник је на Првом тому Српског биографског речника Матице српске. Добитник 200 првих пасоша у Србији за хуманитарни рад. Оснивач и први председник хуманитарног удружења „Срећна породица“ у Нишу. Члан је Асоцијације “СОС Југославија, СОС Косово и Метохија” из Торина у Италији. Добитница више награда за поезију, документарни филм али и награде за фотографију. Запажена је њена монодрам „Митра косовачка“ која је емитована на програму Радио Приштине. Из штампе је изашло десет њених књига, публикација и научних радова. Аутор је и четири документарна филма од којих су два награђена на међународним фестивалима.

И. Миљковић