Репортажа: Реља Крилати и Рилски манастир

Хреља је био пореклом из српске властеоске породице из Херцеговине. Упркос научним чињеницама, на табли за посетиоце на Рељиној кули је написано да је он био бугарски велможа (Стефан Драговал /Хрельо/). У народном предању и песмама Хреља (Реља) Охмућевић је остао упамћен као Реља Крилати, Реља од Пазара и Реља Будимлија. Своје место је нашао и у прозним делима па тако у роману ”Витези Кнеза Лазара” Славомир Настасијевић о њему пише као о учеснику битке на Косовом пољу1 389. године.

Манастир Рила (1) , за који се каже да је ”и данас колевка, стожер и чувар бугарског духа и народа”, основао је почетком 10. века Свети Јован Рилски (927-968) на планини Рили, а 1334. – 1335. године манастир изнова подиже српски феудалац Реља Охмућевић.
У манастиру се чувају мошти Светог Јована Рилског које су ту пренете из Трнова посредовањем султаније Маре Бранковић.
Реља (првобитно Хреља) Охмућевић је био веома утицајан српски велможа прве половине 14. века, господар пространих области на границама српске државе према Византији и Бугарској (Динић, стр. 95) (2). Први писани подаци о њему потичу тек из времена када је постао познати војсковођа за време Стефана Дечанског. По византијском цару Јовану VI Кантакузину био је ”код властеле у Срба први међу свима по храбрости и војничком искуству” (Динић, стр. 96)
Ктитор је манастира Светог Јована Рилског, у коме је до данас сачувана кула из тог периода висока 23.6 метара позната под називом Рељина кула. Према речима Владислава Граматика, Хреља је од темеља саградио манастир „врло добро и лепо“. (3)

За манастирску цркву, која је постојала пет векова — до 1834. године, имамо неке графичке приказе, као и опис Неофита Рилског (3). Неофит Рилски, који је запамтио овај храм, пише да је био прекрасан, иако не много велики (Динић, стр. 97). Постојао је све до 1834. године када је након једног пожара срушен и изграђен нови.

Осим Рилског манастира Реља је у Штипу сазидао цркву Светог Архангела и обдарио је поседима у граду и околини, али и у струмичком крају. Један посед у струмичком крају даровао је и манастиру Хиландару (Динић, стр. 97).
Носио је три високе византијске титуле — протосеваст, велики доместик и кесар (4) а у једном натпису из Рилског манастира помиње се као ћесар Хреља Српски (Динић, стр. 105).

Упокојио се у својој задужбини, Рилском манастиру, као монах Харитон 1342. или 1343. године а његова надгробна плоча чува се у црквено-историјском музеју у манастиру. Осим црквено-историјског у манастиру се налази и етнографски и земљораднички музеј, галерија икона а и сама Рељина кула је претворена у музеј. (5)

Хреља је био пореклом из српске властеоске породице из Херцеговине (Динић, стр. 112) Упркос научним чињеницама, на табли за посетиоце на Рељиној кули је написано да је Реља био бугарски велможа (Стефан Драговал /Хрельо/).
На кули је сачуван и ктиторски натпис:
„За владавине превисоког господина краља Стефана Душана, господин протосеваст Хреља са великим трудом и трошком сагради ову кулу и посвети је светом оцу Јовану Рилском и Богородици званој Осеновица, године 6843. индикта петог.” (1334-35)

На последњем спрату куле налази се параклис посвећен Преображењу Господњем. Георги Тодоров пише у ”Црквеном гласнику” (Църковен вестник, бр. 19 за 2002. годину) да су у кули 1944. откривени трагови средњовековног зидног сликарства прекривеног малтером и да је њихово потпуно откривање завршено је 1970. године. (6)

У главној цркви посвећеној Рођењу Пресвете Богородице осим ликова бугарских и руских осликани су и ликови српских светитеља, међу којима су Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава, Стефана Првовенчаног, краља Милутина, цара Уроша, кнеза Лазара итд.

Иконостас Главне цркве спада у врхунска дела Самоковске резбарске школе, његова израда је трајала од 1839. до 1844. године, највећи је у Бугарској и једини позлаћен.

На северним вратима иконостаса, налази се детаљ грба кнежевине Србије са оцилима и круном над оцилима али без венца и плашта док је у доњој зони иконостаса, између царских и северних двери вероватно (боје су толико избледеле да је тешко са сигурношћу рећи) приказан цео грб.

Фото: Д. Марковић

Према тумачењу академика Ивана Дујчева, бугарског историчара и палеографа, садржај натписа на Рељиној надгробној плочи је следећи:

„[† У гробу се сада налазите] умртвљени ћесаре, који сте јуче јасно говорили са нама. О, страшно чудо! О величанствени призор! Ти, великоименити, који си се појавио као неко сунце, сијајући у врлинама, сада [лежиш мртав у малом гробу. О, о, како пребиваш] безгласан и унакажен, без вида, сасвим без духа! Страдајући и од једног и од другог до твоје смрти, [ћесаре, достојан необичне хвале], ћесарица, супруга твоја, која рида и пати, горко плаче [цела обузета] тугом, не видећи те, слатки, пред собом. Видећи ово јасно, браћо, [обратите усрдну пажњу] на онога који лежи [овде и који] је [тако велик] био у једном и другом, [а сада] је затворен [у малом гробу], у свему подражавајте његов добар живот [?]. Године 6851. [од стварања света = 1342. од рођења Христовог] индикт [11. месец децембар 27. дан, упокојио се славни ћесар] Стефан Хреља Драговол, у монаштву [Харитон, ктитор овог светог храма}“. (3)

У народном предању и песмама Хреља (Реља) Охмућевић је остао упамћен као Реља Крилати, Реља од Пазара и Реља Будимлија. Своје место је нашао и у прозним делима па тако у роману ”Витези Кнеза Лазара” Славомир Настасијевић о њему пише као о учеснику битке на Косовом пољу1389. године.
”Одједном, у дубини турског фронта заори се страховита вика. На неколико стотина метара у позадини подиже се големи крсташ барјак, за њим други и трећи, и ношени изнад глава људских и коњских, стадоше задирати у масе турских ратника.
– Реља Крилати! – викну Милош Обилић и остругама оштро запара трбух Ждралину.
– Реља! – као у одјек довикну Иван Косанчић и у налету мачем пререза грло једном големом ратнику. Појава страшнога витеза удвостручи му снагу.”

Рилски манастир је 1983. године уписан на Унескову листу Светске баштине.

Аутор: Димитрије Марковић