Срби у Албанији: Не можемо јавно да се изјаснимо, а желимо да сачувамо идентитет

Положај Срба у Албанији није се знатно променио свих ових година, иако је 2017. године донесен Закон о мањинама којим су Срби признати као национална мањина у овој земљи, а који је био услов Европске уније за наставак преговора са Албанијом за њено чланство у ЕУ.

Преостали Срби, којих је годинама све мање у Албанији нису задовољни својим животом и положајем, али се труде да, како су нам рекли, сачувају свој идентитет.

Још увек није познат број Срба данас у Албанији, јер су годинама уназад, нарочито за време владавине албанског диктатора Енвера Хоџе, уписивани као Албанци и мењана су им имена и презимена.

„Укључивање Срба у социјални и економски систем ове земље је врло тежак. Једина опција, ако желиш да будеш део тог система, јесте да ћутиш и не говориш јавно о свом пореклу“, испричао нам је председник Удружења Срба „Морача-Розафа“ из Скадра, Павле Јакоја Брајовић.

Према његовим речима, скоро свим Србима у личним документима пише да су Албанци по националности.

„Немогуће је да се у албанском систему упишеш као Србин, лакше је добити амерички пасош, него што ћеш успети ту процедуру да завршиш“, додаје Брајовић, наводећи да је Закон о мањинама требало да регулише остваривање права припадницима националних мањина у Албанији, у складу са одредбама Устава Албаније, Оквирне конвенције Савета Европе за заштиту националних мањина ратификоване 1999. године и међународних уговора из области људских права, те да је он до данас само мртво слово на папиру.

У Новом и Старом Борићу, селима која припадају области Врака, у близини Скадра, налазе се по четири српске куће, а у самом насељеном месту Врака данас живи свега пар српских домаћинстава.

Када смо стигли у Нови Борић, прилазимо једној кући, видимо шездестогодишњу госпођу у њеној авлији, поздрависмо је са „Добар дан“, након чега нам је са одушевљењем узвратила са „Добар дан и изволите“. Као што је и обичај код свих Срба, позвала нас је у двориште како би нас угостила. Нажалост, није хтела да се снима, каже не сме. Имала је два сина, један јој је убијен на њиви недалеко од куће. „Не смем, имам још једног сина“, тужно објашњава.

У истој улици срећемо њену комшиницу истих година. Поздрављамо је и питамо како живи.

„Живим у својој кући, имам своју пензију и нико ме не дира. Једино што ми недостаје јесу наши људи. Немам с ким да прозборим на српском. Многи су отишли, па и моја деца“, казује Ђурђа Секулић, којој на личној карти коју нам је и показала, пише име Ђурђе Неши.

„Свима у Албанији су мењали имена и презимена. Мислим да никоме не пише право име“, наводи она.

Након скадарске области, пут настављамо ка Фиеру, граду на југозападу Албаније, у коме се процењује да живи скоро 4.000 Срба. У близини Фиера налази се и село Рет Лјибофши, у коме живи око 400 Срба. Нажалост, у овом селу нико од мештана српске националности није желео да разговара са нама. Упућивали су нас на председника Удружења Срба у овом месту Екрема Дуљевића, али и он је одбио разговор са новинарима. Упутио нас је на српску амбасаду у Тирани.

Лјибофши је такође област у Албанији. У њој живи велики број Албанаца православне вероисповести, а саму област краси сеоска православна црква Свети Ђорђе, која је подигнута у 17. веку на остацима старе хришћанске цркве из 6. века.

„У цркву долази сав православни народ Албаније, долазе и Срби који живе у близини. Међунационални односи су добри. Једино што је проблем што се у цркву не улаже, у њену рестаурацију. За све што је потребно да се ради око цркве, мештани сами сакупљају новчана средства“, испричао нам је локални парох Рефаил Редхи чија супруга, како нам је рекао, организује често одлазак православних верника из Албаније у посете светињама у Србији. Недавно су посетили и манастир Високи Дечани.

Отац Рефаил каже и да је црква Светог Ђорђа нажалост често на мети пљачкаша, те да је у последњих пет година неколико пута била опљачкана и да су једном однели и врата од храма, која су после мештани сами купили и поставили.

Он наводи да се у цркви литургија служи сваке недеље и за празнике и да је увек испуњена верницима који заједно са њим учествују у богослужењима.

А само 15 километара даље, ушушкан у храстовој шуми, налази се и православни манастир албанског назива „Арденица“, назван по истоименом брду, посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Саградио га је византијски цар Андроник ИИ Палеолог 1282. године. Манастир је познат и по томе што се у њему 1451. године венчао Скендербег, национални херој Албаније, са Андроником Арианити.

Према тврдњама историчара, манастир је 1780. године покренуо богословску школу за припрему будућих свештеника Грчке православне цркве. Имао је и богату библиотеку од 32.000 књига, које су потпуно изгореле у пожару 1932. године.

Фрескопис у манастиру дело је браће Костандина и Атанаса Зографа, а од 2015. године је живи мушки манастир, у коме борави неколико монаха.

(Грачаница онлајн – Ана Марковић)