Srbi u Albaniji: Ne možemo javno da se izjasnimo, a želimo da sačuvamo identitet
Položaj Srba u Albaniji nije se znatno promenio svih ovih godina, iako je 2017. godine donesen Zakon o manjinama kojim su Srbi priznati kao nacionalna manjina u ovoj zemlji, a koji je bio uslov Evropske unije za nastavak pregovora sa Albanijom za njeno članstvo u EU.
Preostali Srbi, kojih je godinama sve manje u Albaniji nisu zadovoljni svojim životom i položajem, ali se trude da, kako su nam rekli, sačuvaju svoj identitet.
Još uvek nije poznat broj Srba danas u Albaniji, jer su godinama unazad, naročito za vreme vladavine albanskog diktatora Envera Hodže, upisivani kao Albanci i menjana su im imena i prezimena.
„Uključivanje Srba u socijalni i ekonomski sistem ove zemlje je vrlo težak. Jedina opcija, ako želiš da budeš deo tog sistema, jeste da ćutiš i ne govoriš javno o svom poreklu“, ispričao nam je predsednik Udruženja Srba „Morača-Rozafa“ iz Skadra, Pavle Jakoja Brajović.
Prema njegovim rečima, skoro svim Srbima u ličnim dokumentima piše da su Albanci po nacionalnosti.
„Nemoguće je da se u albanskom sistemu upišeš kao Srbin, lakše je dobiti američki pasoš, nego što ćeš uspeti tu proceduru da završiš“, dodaje Brajović, navodeći da je Zakon o manjinama trebalo da reguliše ostvarivanje prava pripadnicima nacionalnih manjina u Albaniji, u skladu sa odredbama Ustava Albanije, Okvirne konvencije Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina ratifikovane 1999. godine i međunarodnih ugovora iz oblasti ljudskih prava, te da je on do danas samo mrtvo slovo na papiru.
U Novom i Starom Boriću, selima koja pripadaju oblasti Vraka, u blizini Skadra, nalaze se po četiri srpske kuće, a u samom naseljenom mestu Vraka danas živi svega par srpskih domaćinstava.
Kada smo stigli u Novi Borić, prilazimo jednoj kući, vidimo šezdestogodišnju gospođu u njenoj avliji, pozdravismo je sa „Dobar dan“, nakon čega nam je sa oduševljenjem uzvratila sa „Dobar dan i izvolite“. Kao što je i običaj kod svih Srba, pozvala nas je u dvorište kako bi nas ugostila. Nažalost, nije htela da se snima, kaže ne sme. Imala je dva sina, jedan joj je ubijen na njivi nedaleko od kuće. „Ne smem, imam još jednog sina“, tužno objašnjava.
U istoj ulici srećemo njenu komšinicu istih godina. Pozdravljamo je i pitamo kako živi.
„Živim u svojoj kući, imam svoju penziju i niko me ne dira. Jedino što mi nedostaje jesu naši ljudi. Nemam s kim da prozborim na srpskom. Mnogi su otišli, pa i moja deca“, kazuje Đurđa Sekulić, kojoj na ličnoj karti koju nam je i pokazala, piše ime Đurđe Neši.
„Svima u Albaniji su menjali imena i prezimena. Mislim da nikome ne piše pravo ime“, navodi ona.
Nakon skadarske oblasti, put nastavljamo ka Fieru, gradu na jugozapadu Albanije, u kome se procenjuje da živi skoro 4.000 Srba. U blizini Fiera nalazi se i selo Ret Ljibofši, u kome živi oko 400 Srba. Nažalost, u ovom selu niko od meštana srpske nacionalnosti nije želeo da razgovara sa nama. Upućivali su nas na predsednika Udruženja Srba u ovom mestu Ekrema Duljevića, ali i on je odbio razgovor sa novinarima. Uputio nas je na srpsku ambasadu u Tirani.
Ljibofši je takođe oblast u Albaniji. U njoj živi veliki broj Albanaca pravoslavne veroispovesti, a samu oblast krasi seoska pravoslavna crkva Sveti Đorđe, koja je podignuta u 17. veku na ostacima stare hrišćanske crkve iz 6. veka.
„U crkvu dolazi sav pravoslavni narod Albanije, dolaze i Srbi koji žive u blizini. Međunacionalni odnosi su dobri. Jedino što je problem što se u crkvu ne ulaže, u njenu restauraciju. Za sve što je potrebno da se radi oko crkve, meštani sami sakupljaju novčana sredstva“, ispričao nam je lokalni paroh Refail Redhi čija supruga, kako nam je rekao, organizuje često odlazak pravoslavnih vernika iz Albanije u posete svetinjama u Srbiji. Nedavno su posetili i manastir Visoki Dečani.
Otac Refail kaže i da je crkva Svetog Đorđa nažalost često na meti pljačkaša, te da je u poslednjih pet godina nekoliko puta bila opljačkana i da su jednom odneli i vrata od hrama, koja su posle meštani sami kupili i postavili.
On navodi da se u crkvi liturgija služi svake nedelje i za praznike i da je uvek ispunjena vernicima koji zajedno sa njim učestvuju u bogosluženjima.
A samo 15 kilometara dalje, ušuškan u hrastovoj šumi, nalazi se i pravoslavni manastir albanskog naziva „Ardenica“, nazvan po istoimenom brdu, posvećen Rođenju Presvete Bogorodice. Sagradio ga je vizantijski car Andronik II Paleolog 1282. godine. Manastir je poznat i po tome što se u njemu 1451. godine venčao Skenderbeg, nacionalni heroj Albanije, sa Andronikom Arianiti.
Prema tvrdnjama istoričara, manastir je 1780. godine pokrenuo bogoslovsku školu za pripremu budućih sveštenika Grčke pravoslavne crkve. Imao je i bogatu biblioteku od 32.000 knjiga, koje su potpuno izgorele u požaru 1932. godine.
Freskopis u manastiru delo je braće Kostandina i Atanasa Zografa, a od 2015. godine je živi muški manastir, u kome boravi nekoliko monaha.
(Gračanica onlajn – Ana Marković)
