Србија после Косовског завета

Граница између заветне Србије и неофеудалног Мегалополиса на територији некадашње Србије није граница позиције и опозиције, нити политичких партија. То је граница која постоји пре свега у нашој свести

Започнимо овај текст описом Београда: „Данас, то је грамжљиви, шарени град без оне психичке целине. Као да је нека џиновска шака, својом огромном прегршти, захватила из свих европских центара, са њихових улица и њихових тргова, највише из барова, банака и салона, по једну гомилу оног света, онамо наученог да се креће и окреће, па сам тај свет свих психичких типова просула по његовим улицама да се ту снађе како зна.”

Овако је Београд између два светска рата видео Драгиша Васић. За разлику од предратног Београда – који је био једна психичка целина – у којој је „сваки шегрт познавао аустријског војног аташеа Гелинека, а сваки гимназист скоро све што се тиче спољне политике његове земље”, послератни Београд, за Васића, чини гомила (људи) коју ништа више међусобно не повезује.

Како се то догодило? Одговор на ово питање налазимо код Владимира Велмара Јанковића у тексту невеселог наслова „Духовна криза данашњице”. По Валмар Јанковићу, „прва и главна основа наше кризе (…) лежи у том, што се у нама исцрпла моћ вере у једну велику идеју водиљу, косовску – а нов идеал још није нађен”.

Године 1928. када Велмар Јанковић пише овај текст, Косовски завет је био испуњен и зато више није могао да одржи политичку хомогеност српског народа. Последица је национална демобилизација: народ се распао на гомилу појединаца који су једно другоме конкуренција или средство за остваривање једног јединог циља – а то је индивидуална срећа (= богатство). Оно што нам се десило после 1918, јесте суд историје о нашој демобилизацији.

Време наплате рачуна

Данас, 2023. године, Косово и Метохија су окупирани, а Видовдан се обележава радно – за разлику од 11. новембра, Дана примирја у Првом светском рату, који је нерадни дан. Па је према томе, очигледно – важнији него Видовдан. Ништа боље од ове појединости не показује дух епохе у којој живимо: не слави се способност једног народа да се супротстави освајачу – већ се слави демобилизација, односно претварање тог народа у гомилу похлепних појединаца, који више нису у стању да се поставе као политички субјект који би имао неки заједнички циљ.

Кључни циљ промене свести, која нам се милосрдно препоручује још од 1945. – одувек је био укидање Косовског завета путем српског самопорицања – за време Тита (којим се позабавио Мило Ломпар). Међутим, у последње две деценије, ствари су отишле још један корак даље: појава аутошовинизма, који су одлично осветлили Зоран Ћирјаковић и Слободан Антонић или родомржње (појам Зорана Аврамовића), усмерени су ка укидању народа као хомогеног политичког субјекта и његовог претварања у дуално, неофеудално друштво (антидемократско, антиграђанско, антихумано). „Елита” таквог друштва биће вазално подређена вишим (глобалним) ешалонима, које ће покорно (и карикатурално) да подражава, да би заузврат добила право да се слободно преда чарима корупције и бахаћења, то јест да убира „десетак” од некадашњих сународника, а сада нишчих.

Све што је у средњем веку било велико – укључујући и Косовски завет – било је такво, јер је имало везе са Христом. Пошто је у постмодерном неофеудализму, Христ де фацто забрањен, онда све мора бити мало, што значи мирно. Зато се слави примирје, што значи статус кво, односно тренутак за који се једино жели да никада не прође. Из тог разлога, у ономе што се још увек, по навици, зове јавни живот, нема идеје водиље – јер идеја водиља би требало да нас негде води (у будућност), а то је управо оно чега се највише плашимо. А будућности се плашимо јер у њој не видимо више остварење неког циља већ само крај. (Четири плус милиона Срба у Краљевини Србији и Краљевини Црној Гори, плус Срби у Аустроугарској нису су плашили будућности, захваљујући Завету. Будућност за њих није била време смрти, како ју је касније видео Добрица Ћосић који тај Завет, нажалост, није до краја разумео. За њих је будућност била време наплате рачуна, односно – да и ја покажем мало космополитске свести – време дочекане реконквисте).

Жила куцавица

Ми, данас, у Србији, видимо контуре тог неофеудалног друштва у које се претварамо након напуштања Косовског завета. Неке од тих контура су спектакуларне, као злочин у основној школи „Владислав Рибникар”, где је један малолетни злочинац почео да убија децу око себе, јер у њима није видео ништа више од пуке конкуренције. Неке су мање спектакуларне, али исто тако симптоматичне, попут опседнутости средњошколаца и њихових родитеља профитабилношћу знања. Та опседнутост се може разумети и као њихова свест да (суверена и слободна) држава која би требало да обезбеди достојанствен живот за све који добро раде свој посао, више не постоји, па зато сваки појединац сам мора да се избори за такав живот, било где на планети.

Тако наша деца унапред постају тзв. „грађани света”, како им се популарно тепа, док би их исправније било назвати усамљеним људима без дома, односно лутајућим функцијама, који тумарају по свету као странци, дружећи се на тим лутањима, са другим таквим странцима, да би заједно колико-толико сузбили осећај самоће људи који више немају свој дом ни своје ближње.

Није случајно што у професионалним оријентацијама у Србији, поред спорта, филма и медија као улаза у добро плаћену индустрију забаве, доминирају програмерска занимања: информационе технологије – у којима људи програмирају машине, и психолошке технологије – у којима људи програмирају друге људе. Наиме, у неофеудалном систему, задатак психологије није да излечи људе и учини их здравим, већ, сасвим супротно, да их охрабри да буду болесни (што значи трауматизовани), јер болесни људи више брину о себи него о другима, односно заједници (Они су дакле, вечно демобилисани).

Зато психолози и сви њихови деривати представљају неку врсту иследника и политичких комесара који издају индулгенције или сертификате људима да су болесни, дакле, политички подобни. А онај ко се хвали својим здрављем, или не дај Боже храброшћу, способношћу за жртву, или пак, тиме што је превладао и победио своје трауме, тај је данас, по свим показатељима, изузетно болестан и зато га треба лечити (дакле, разболети га, трауматизовати, уплашити санкцијама, бомбардовањем, или га једноставно прогласити за насилника, ако ништа друго не помаже).

Ипак, најспектакуларнији знак појављивања неофеудалног друштва у Србији јесте Београд на води. Док је испрва, премда и тада једва, могао да буде замишљен као кварт који је могао да увећа симболички престиж Београда, као српске престонице, он је, рушећи пред собом и оне ствари по којима је град био препознатљив (рецимо, по Сајму књига), дошао до оне тачке у којој прети да сам Београд учини потпуно непрепознатљивим, односно да му промени свест. И то је кључни проблем Београда на води – не то што је он на води, нити то што није Београд, већ то што поред њега Београд не може да постоји.

То на води дакле, мења саму структуру града. Донедавно је жила куцавица, не само Београда, већ и целе Србије, била познати потез између Славије и Калемегдана. Данас то више није случај. Жила куцавица се није пренела на Београд на води, она је исчупана. То на води, највише личи на замак, кога окружује пустош или поплава. Зато тај замак хоће да се представи као Нојева барка, као да су његове границе – заправо, границе цивилизације и дивљаштва, реда и хаоса, живота и смрти. И зато ми се чини да они који су номинално били против њега, желе само да буду у њему.

Граница у нашој свести

Док је пређашњи Београд био центар једне земље, који је привлачио све људе да дођу у њега и учествују у њеном јавном животу и остваривању великог колективног циља, оно на води подстиче људе да се измакну из Београда и јавног живота, и да све изван граница замка ставе на располагање неком другом, док они мирно уживају у комфору и благостању, окружени невидљивим и видљивим зидовима, који ће спречити било кога непозваног, да им приђе.

Београд на води је дакле, урбанистички доказ нове, дуалне природе Београда. Донедавно, без обзира на економске или политичке разлике, у њему је још увек живело исто становништво, које се сусретало у београдским кафанама, трговима или улицама и квартовима.

Сада полако крећемо ка граду који ће почети да личи на остале светске мегалополисе, које Зигмунд Бауман описује овако: „Савремени градови су места ‘апартхеид а ребоурс‘: они који то себи могу приуштити, напуштају прљавштину и нечистоћу подручја где су се заглибили они који себи не могу приуштити селидбу.То се већ десило у Вашингтону, а у Чикагу, Кливленду и Балтимору скоро да је урађено.

У Вашингтону се не практикује дискриминација на тржишту некретнина. Па ипак, постоји невидљива граница која се простире дуж 16. улице на западу и реке Потомак на северозападу, коју они иза ње никада не прелазе. Већина адолесцената иза невидљиве, али ипак сасвим опипљиве границе, никада није видела центар Вашингтона са свом његовом раскоши, разметљивом елеганцијом и префињеним задовољствима. У њиховим животима, тај центар града и не постоји. Нема разговора преко границе. Животна искуства су толико различита, да није ни јасно о чему би становници две стране могли да причају кад би се срели и застали да разговарају.” Ето то данас значи бити „свет”, односно део Мегалополиса.

Ако тзв. нормалан живот подразумева грађанско, демократско друштво, онда тај нормални живот не може да се оствари у амбијенту без Косовског завета и зато није случајно да је највећи степен демократије у Србији постојао онда када се приближило време остваривање Завета, а то значи од мајског преврата 1903. године.

Без Завета, ми остајемо и без демократије (као синонима за хомогено друштво) и без грађанских права (као синонима за праведно друштво), јер нам је Мегалополис као својој територији наменио неофеудално друштвено уређење. А у неофеудализму нема демократије, јер нема ни грађана; има само „елите” и нишчих између којих зјапи огромна рупа коју више ништа не може да попуни.

Укратко, они који мисле да је напуштање Завета пут ка „нормалној”, уређеној и демократској земљи – требало би да себи одговоре на једноставно питање: ако се неко није борио или не жели да се бори за права Срба на Косову, по цену личне политичке или неке друге жртве, зашто би тај неко се борио за права Срба било где?

Граница између заветне Србије и неофеудалног Мегалополиса на територији некадашње Србије, као што читалац овог текста може да претпостави – није граница позиције и опозиције, нити граница политичких партија, иако је извесно да постоје оне које су ближе заветној Србији и оне које су, највероватније, само пуке испоставе Мегалополиса. Граница о којој говорим постоји пре свега, у нашој свести.

Ако неофеудална свест у Србији коначно превагне, то ће значити да без обзира на бољу геополитичку ситуацију у свету, неће бити никога да искористи ту шансу и бар донекле ресуверенизује Србију и тако је учини ближе оној заветној Србији, која једино може да буде и грађанска и демократска. То неће бити могуће, јер у главама људи више неће бити идеје о сувереној, демократској, грађанској, заветној Србији.

Уместо тога, постојаће само неофеудална територија, са затеченим становништвом које ће носити иста имена и говорити исти језик, а ипак неће имати ништа заједничко – осим судбине коју ће им донети немилосрдна историја.

Слободан Владушић – РТ Балкан

Повезани чланци

Back to top button