Српски гробови око Сребренице једини сведоци: Да ли је и онај ко убије једног Србина – убио читав свет

Годинама, деценијама већ на годишњој комеморацији у Поточарима крај Сребренице, и домаћини и гости, углавном из западних амбасада у Сарајеву, исламски великодостојници, понављају мудрост да, ето, „ко убије једног човека – убио је читав свет“.

За све те године, не сећам се, а добро сам пратио шта говоре, да је ико од говорника у Поточарима, ни једна од мајки Сребренице, нико од гостију из Сарајева, барем поменуо да је за време рата, пре трагичних догађаја 1995. године, у Сребреници самој, по околним српским селима убијен и један једини Србин, односно и један – једини човек.

И важи ли максима да „ко убије и једног човека – убио је читав свет“, и за Србе побијене од 1992. до 1995. године од Залазја до Бљеваче, Скелана, Бјеловца, Кравице…

Или, можда, до западних амбасадора који у Поточаре стижу у добро обезбеђеним ескортима, под стакленим  звонима, још нису стигле вести да су снаге 28. дивизије из Сребренице, зоне под заштитом УН, починиле у том периоду безбројне масакре по околним селима, жариле и палиле, секле главе и вадиле очи Србима, без једног или оба родитеља оставиле 800 деце? Као и да међу „невиним жртвама сахрањеним на мезарју у Поточарима“ има и оних који су били међу онима што су упадали у српска села, убијали, масакрирали?

Гробови знаних и незнаних од Братунца преко Залазја до Бјеловца, Кравице, неки обележени, многи необележени, са костима Срба сведоци су да њихова истина има и други крај, само га они не виде или, неће да виде и признају.

Тужна је и дебела књига српских страдања по селима око Сребренице и Братунца. Чињенице су неупитне.

На Петровдан 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића у селу Залазје, на шест – седам километара од града убиле су 69 мештана, 37 цивила и 32 ратна заробљеника. Напад је, док су се мештани спремали за сеоску славу почео у зору, нападнута су и суседна села Куњерац и Сасе, 22 мештана одведено је у логор у Сребреници, међу жртвама било је много жена, старих, болесних особа. Судији Слободану Илићу на путу до Сребренице извађена су оба ока.

На Божић 1993. године јединице Насера Орића напале су село Кравица крај Братунца. Сем бораца сеоске страже који су штитили одступницу за око 1.000 избеглица побијено је више жена, стараца, деце. Међу 49 жртава био је Владимир Гајић коме су биле само четири године, Новици Богићевићу 14. Непокретна старица Мара Божић имала је 89 година, у кући су је најпре злостављали а затим и живу запалили, тада је убијен и њен син.

Ко не верује у српске изворе, о нападу на Кравицу може се обавестити и из сребреничких.

„Четничко јако упориште. Спремимо се и у току ноћи, док су војници заузимали положаје, ми, жене и деца,  једна огромна колона улазимо у Кравицу прије испаљеног метка. Грабиш, отимаш. Около се убија, гине, пуцњава, не може се описати, каква је то паника“, сведочила је пре коју годину из прве руке Фадила Мујић, једна од „мајки Сребренице“ која је била међу стотинама цивила који су иза војске Насера Орића, три до четири хиљаде људи, стигли у Кравицу у пљачку.

У Бјеловцу близу Дрине, покољ се догодио у 14. децембра 1992. године. Снаге 28. дивизије из Сребренице под командом Насера Орића село су напале у зору, убијено је 68 Срба. У овом и суседним селима Сикирић и Лозничка Ријека запаљено је 350 српских кућа и других објеката, сва покретна имовина, храна, стока, машине, летина, све је покрадено. Деветогодишњем Брану Вучетићу тог дана побијени су отац и старији брат, мајка три месеца раније. Сам Брано наредна два месеца провео је у муслиманском логору. Славки Матић на кућном прагу 14. децембра убијене су обе ћерке и супруг Радивоје.

Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији од 1992. до 1995. године у извештају је констатовала да су муслиманске снаге из Сребренице извршиле на овом простору низ систематичних напада и злочина.

Село Факовићи нападнуто је и спаљено 5. октобра 1992. године, убијено је 28 цивила и припадника сеоске страже. Међу убијенима било је 12 жена. Убијени Данило Ђурић имао је 85 година.

Напад на Скелане догодио се 16. јануара 1993. године. Село је опкољено са три стране, на четвртој је била ледена Дрина, побијено је 57 цивила и припадника сеоске страже, међу жртвама били су петогодишњи Александар Димитријевић и седам година старији брат Радисав. Двојица дечака убијени су снајперским хицима. Цветку Ристићу из Кушића тог дана побијени су отац, мајка, брат и сестра.

Како се процењује, припадници 28. дивизије из Сребренице убили су само по српским селима око овог града око 450 српских цивила.

Српско село Опарци нападнуто је 30. априла 1992. године када су мештани потиснути и натерани на напусте своје домове. Када се сутрадан неколицина њих вратила да провере шта је са њиховим кућама и имовином, на уласку у село нашли су тела шесторо побијених комшија. Дикосава Петровић била је заклана.

Ратковићи су се на удару нашли 16. јуна те године. Један од мештана, Зарија Продановић који је успео да побегне сведочио је да је својим очима видео тела 13 убијених мештана. Неки су страдали од метка, други од ножа. Нови напад на ово село догодио се 28. јуна, нападачи су заузели читаво село од кога је остало само згариште. Убрзо су спаљена и српска села Радошевић и Ораховица.

„Било је мирно. Народ је био на њивама и купили смо сијено када је око 15 сати запуцало и чула се урнебесна галама и повици ‘Алаху егбер’ и ‘кољи живе’. Упали су у село и све су убијали и уништавали а убијенима су тврдим предметима разбијали главе“, сведочио је пре коју годину Радомир Гвозденовић који је преживео упад у село Загоне. Тог дана живи су ухваћени његова сестра Рада и сестрић Александар Милошевић коме су била само 44 месеца.

У Загонима, селу источно од Сребренице, тог дана убијено је 14 Срба, 15-та жртва ранама је подлегла дан касније. Нестали Михајло Михајловић никад није пронађен. Међу убијенима је било пет жена.

На Ђурђевдан 6. маја 1992. године, Насер Орић је са својом војском упао у сребреничко српско село Гниона и братуначко Бљечева, убијено је петоро мештана. Три дана касније, 9. маја Срби су се иселили из Сребренице пошто је претходне вечери у заседи, близу града убијен посланик, судија Горан Зекић. Остало је 30-так Срба који су касније листом мучени, побијени. Претходног дана, 8. маја у заседи у селу Осмаче на путу Сребреница – Скелани убијено је седморо Срба.

Јежештица је нападнута 8. августа, запаљено је 55 српских кућа а Савка Млађеновић заклана је на свом прагу. Претходно, пред њеним очима нападачи су заклали њене синове Драгана и Анђелка коме је глава одсечена и однета у Сребреницу.

И овде се књига стравичних злочина по српским селима око Сребренице не завршаа. Да се помене сваки, свака жртва, требале би странице и странице, читаве књиге.

Са своје стране Сарајево не признаје српски попис од 3.267 Срба побијених у средњем Подрињу од 1992. до 1995. године. Према подацима Одељења за истраживање рата, ратних злочина и обраду документације од почетка до краја рата у БиХ, на овом подручју погинуло је 2.385 Срба. Од укупног броја Срба, тврди ова комисија, 1.974 били су војници, 387 цивили а 24 су сврстани у категорију „непознати статус“.

Сад, да је на сарајевском попису и један једини Србин са тог подручја, један једини убијени цивил, важи ли за његове убице оно што у Сребреници помињу сваке године да је „онај – ко убије једног човека, убио читав свет“?

Или то за Србе не важи?

З. Шапоњић

Повезани чланци

Back to top button