Проклета Јерина и балканска „Игра престола“
У 15. веку, док се Османско царство ширило као пожар, а хришћански свет очајнички тражио последње савезнике, Србија је живела своју последњу и најдраматичнију епизоду. Није то била само прича о деспоту Ђурђу Бранковићу, богаташу и власнику рудника Ново Брдо и градитељу Смедерева. Била је то породична сага пуна издаја, ослепљивања, жртвованих кћери и проклетстава…Више него што би данас издржао и најхрабрији сценарио „Игре престола“. А у центру те драме стајала је једна жена: Ирина Кантакузин, у народу позната као Проклета Јерина.
Ирина је дошла из Византије. Образована, амбициозна, високог рода. Удала се за Ђурђа, који је постао деспот после смрти свог ујака Деспота Стефана Лазаревића, и постала прва дама у тренутку када је српска држава била стиснута између султана и угарског краља. Историја је бележи као прагматичну супругу која је помагала мужу да преживи. Народно предање од ње је направило вештицу. Неко је морао да плати рачун. Јер тако се ради. Кад систем пропада, најлакше је наћи странкињу у сукњи и приписати јој све грехе државе у суноврату.
Епски хорор – градња Смедерева
Када је пао Београд учествовала је у планирању и изградњи Смедерева. Морало се брзо градити па је подигнут цео народ да убрза исцрпљујуће радове. Саграђена је престоница Србије и град-симбол отпора. Народ је од градње Смедерева створио епски хорор.
Предање каже да је Јерина терала сељаке да граде Смедерево даноноћно, мешајући малтер са јајима и крвљу. Радници су умирали на градилишту, хиљаде њих. Бацала је љубавнике са кула. Отровала сестру. Користила магију. Закопала благо које и данас чува змија. Свака рушевина од Зворника до Смедерева има своју „Јеринину стазу“. Митски звучи. Народу је требало оправдање за пораз.
Срби знају како се то ради. Косовски пораз су оправдали измишљеном издајом његовог оца Вука Бранковића…а касније је митологија била пуна “победа у рату и пораза у миру”…
Зашто баш Јерина? Јер је била странкиња. Јер је била паметна. Јер је, кад се све урушавало, требало наћи жртвеног јарца. Исти механизам који ће век касније створити Црну краљицу Катарину Медичи. Обема се приписује макијавелизам, пре Макијавелија. Заједничко им је да су биле старнкиње у земљи мужева: Јерина Византијка међу Србима, Катарина Фирентинка међу Французима. Кад ствари крену лоше (а у 15. и 16. веку су увек ишле лоше), крив је „онај страни утицај“. И данас, се кад крену кола низбрдо, спомиње тај “страни утицај”. Бар у Србији.
Мушкарци губе и они су трагични владари. Жене које преузму узде постају вештице. То је правило старије од Смедерева. Неко мора да плати цену пораза.
Као да историја није већ била довољно црна, па јој је требала народна фантазија са јајима у малтеру.
Двоструко слепило и секунде које су кројиле историју
Најмрачнији део тадашње историје није се одиграо у Србији. Одиграо се у Једрену. Ђурађ је послао ћерку Мару у харем турског султана Мурата II. Са њом су кренула и браћа, Гргур и Стефан. Као залог мира. Али, 1441. султан је посумњао у њихову лојалност. Казна: ослепљивање усијаним гвожђем. Мара је пала на колена. Мурат се покајао. Послао гласника са помиловањем. Гласник је закаснио. Или је џелат намерно пожурио. Браћа су ослепљена у тренутку када је коњаник улазио у двориште.
Историја и данас ћути ко је заиста хтео да Бранковићи остану без наследника са видом. Слеп човек није могао на престо. Да ли је то била завера у Једрену или наручена саботажа из Србије? Питање је отворено. Одговор није важан. Важно је да је неко увек спреман да плати цену.
Свети Стефан Слепи
Стефан је, упркос свему, накратко постао деспот 1458–1459. Земљу није могао да спаси. Умро је у сиромаштву, у изгнанству. А онда је почео трећи чин кад предања исписују своју исрторију. Тело нетакнуто. Небеска светлост над гробом. Светитељ. Мошти су бежале пред Турцима. Када 1716. Османлије пале Крушедол у пепелу је остало само једно стопало. И данас се чува. Као да је историја одлучила да бар нешто остане чисто.
Породица Бранковић у народном сећању носи жиг издајства из косовског мита. Нетачно, али згодан алиби.
Истина је да су били једна од најбогатијих и најобразованијих породица Европе свог времена. Њихов пад није био војни. Била је серија породичних драма. Братоубиства, ослепљивања, жртвоване кћери, потрага за спасењем док се све руши.
Више од балканске “Игре престола”
Ђурађ је умро 1456-те, три године пре пада Србије. Синови су се посвађали, Јерина је, по неким причама, отрована. Породични бизнис. Није било епског краја са сабљом у руци. Било је то тихо гашење једне државе која је покушала да преживи у немогућим околностима. Али народ воли митове. Лакше је проклињати „Проклету Јерину“ него признати да је тадашњу Србију нико није могао да спаси.
Ђурађ није био геније који је могао да победи време. Јерина није била вештица. Била је жена која је покушала да управља хаосом у добу када су мушкарци мислили да им је то искључиво право. И зато легенде о њој живе. Јер лакше је веровати у проклету даму која меша малтер са крвљу него признати да ни богатство ни дипломатија нису били довољни.
Између зидина Смедерева мешају се одјеци историје и легенди. О деспоту који је градио царство на ивици пропасти. И о жени на чијим је леђима историја одлучила да сруши династију.
Јер кад империја пада, увек је најлакше уперити прст у амбициозну жену и прогласити је вештицом. То је правило које се никад не мења.
(Наш портал)
