Дан када је отишао Прле

Југословенски и српски филмски, телевизијски и позоришни глумац  Драгослав Драган Николић Гага умро је  11. март 2016 године. Због стила глуме је од стране обожавалаца окарактерисан као Шмекер са карактером господина.

Рођен је 20. августа 1943. у Београду, у породици Душана (пореклом из Берана) и мајке Јелене (пореклом из Јагодине). Николићеви преци су се у прошлости презивали Живковићи, али је његов деда Радоња променио породично презиме по прадеди Николи. Његово крштено име је Драгослав међутим, током целог живота био је познат као Драган због једног неспоразума. Старији брат му се звао Мирослав и он му је био узор. Одрастао је на Црвеном крсту. Након завршене основне школе уписао је Четрнаесту београдску гимназију коју није завршио јер се пребацио у Другу економску школу. После две године проведене у средњој школи полагао је и положио пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и тада као седамнестогодишњак био најмлађи студент. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду.

Глумицу Милену Дравић упознао је 1969. године на снимању филма Хороскоп. Венчали су се тајно, 1972. године у паузи током снимања филма Како су се волеле две будале. Брак су склопили у Градској управи Врачар, а кума са венчања била им је глумица Сека Саблић, коју је Николић познавао са Академије за позориште, филм, радио и телевизију.

Заједно су глумили у великом броју филмова, као и у многим телевизијским серијама. Никада нису имали деце.

Филмску каријеру отпочиње 1964. године мањом улогом у филму „Право стање ствари“, тада је потписан крштеним именом Драгослав Николић. Заслуге за измену надимка на месту имена дугује грешци на крају телевизијске серије „Довољно је ћутати“ из 1965. године када му је у каирону за улоге уместо имена стављен надимак који ће обележити његову каријеру.

Прву значајнију главну улогу остварио је улогом сезонског радника лабилног морала који погине, а да није нашао своје место у друштву и у животу у филму „Кад будем мртав и бео“ (1967) Живојина Павловића, за коју је (с оном у филму „Три сата за љубав“, (1968) Ф. Хаџића) награђен дипломом на фестивалу у Пули 1968. Глумачко сазревање, са низом успелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. Октобарску награду града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (улога насилника Гаре у филму „Живот је леп“ Боре Драшковића).

Главне и веће споредне улоге остварио је у више од тридесет филмова; истичу се још „Хороскоп“ (Б. Драшковић, 1969); „Бубе у глави“ (М. Радивојевић, 1970), „Улога моје породице у светској револуцији“ (Б. Ченгић, 1971), „Млад и здрав као ружа“ (Ј. Јовановић, 1971), „Без речи“ (М. Радивојевић, 1972, Цар Константин у Нишу), „Кичма“ (В. Гилић, 1975), „Национална класа“ (Г. Марковић, 1979, Цар Константин), „Ко то тамо пева“ (С. Шијан, 1980), „Бановић Страхиња“ (В. Мимица, 1981), где је за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули, „Сезона мира у Паризу“ (П. Голубовић, 1981), „Нешто између“ (С. Карановић, 1983), „Балкан експрес“ (Б. Балетић, 1983), „Обећана земља“ (В. Булајић, 1986), „Последњи круг у Монци“ (А. Бошковић, 1989), „Оригинал фалсификата“ (Д. Кресоја, 1991).

Наступа и у кратким играним филмовима те на телевизији; велику популарност код млађе публике донео му је лик Прлета из филмова и телевизијских серија „Отписани“ (1974) и „Повратак отписаних“ (1976), режисера Александра Ђорђевића, а истакао се и у серији шоу програма „Образ уз образ“, заједно са супругом Миленом Дравић.

Године 2000. додељена му је Награда „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело.

Каријеру је започео у позоришту „Бошко Буха“, затим је наставио у Београдском драмском позоришту и Атељеа 212, у којем је од 1969. тумачио велики број улога, изградио је и врло успешну позоришну каријеру.

Године 1969. у мјузиклу „Коса“ тумачи лик Бергера. У сезони 1982/83. учествовао је улогом лопова Васке Пепела у драми „На дну“ Максима Горког у експерименту румунског редитеља Л. Пинтилијеа, у париском -“Theatre de la Ville“ Исуса Христа, у Мајстору и Маргарити М. А. Булгакова у режији М. Сербана. У Југословенском драмско позоришту 1996. године играо је у представи Буре барута, у улози Ђорета.

Преминуо је 11. марта 2016. године након дуге и тешке болести на Војномедицинској академији у Београду.