Од Грачанице до Градине, од културе сећања до културе памћења
Културу памћења професор Душко Челић дефинише као сегмент људског права на живот. Дакле, када не дозвољавамо да се преда забораву мартовски погром 2004. године, ми смо онда на терену културе сећања али када упорно инсистирамо да не заборавимо геноцид током Другог светског рата над српским народом широм данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, ми на тај начин баштинимо културу памћења.
Традиционално на отварању Видовданских свечаности, уз увек идентичну усхићеност поводом предстојећег празника, на улазу у галерију Дома културе Грачаница, сретох свог пријатеља Ивана Миљковића, с којим увек радо делим приче поклоничких путовања, којима покушавамо да се боримо за српску културу памћења.
То није само борба против заборава, манипулације и фалсификовања историје, где жртва постаје џелат, а злочин праведна казна. То је и борба са самим собом, сопственом таштином и како се то данас модерно каже, са сопственом „комфор зоном“. Обмањујемо сами себе, како нам није потребан додатан стрес и туђа мука, као да нам је мало ове наше муке овде, додуше, и то није без логике, свакако је људски. Међутим, ми свесно остајемо закључани у својој „комфор зони“ верујући да смо ту безбедни и да ту можемо наћи мир. Али то није „комфор зона“, већ логор у коме живимо – глумимо живот, у коме сами себе затварамо, самообманом, а она је опасна и за људе и за народе.
На отварању Видовданских свечаности, један од говорника био је и Живојин Ракочевић, директор Дома културе, књижевник и новинар. Изговорио је неколико реченица које буде човека и нагоне га да чупа те „логорске жице“ самообмане. Осврћући се на значај Видовдана за српски народ, културу и историју, рекао је: „Све што светост и светлост Видовдана није дотакла на нашем српском простору, нестало је, није преживело ни време ни људе“.
Видовданске свечаности су отворене изложбом слика „(О)снови“ др Данила Вуксановића из Новог Сада, иначе програмским директором Галерије Матице Српске, прошлогодишњег добитника награде Лонгин за свеукупно стваралаштво у области ликовне уметности. Надовезавши се на сам наслов изложбе, Ракочевић закључује, „Да је сам наслов и више него симболичан, јер Видовдан је основ нашег надања, вера у Васкрсење и живот вечни“.
Касније током вечери, са Иваном, не коментаришем изложбу, слике које и онако не разумем, људе знане и незнане избегавам, било је ту гостију, бројних уметника који су се слили у Грачаницу на Видовданску ликовну колонију, са читавог нашег глагољивог светосавског и видовданског простора. Све време мом саговорнику покушавам да дочарам страховиту лепоту Уне и Саве на граници данашње Хрватске и Републике Српске, као и ужасавајуће тајне, трагедије људске природе, које и даље скривају ове две реке а (не)људи им и даље помажу у томе.
Почетак јуна, из пред-видовданске Грачанице, крећем са колегама из Дома културе „Грачаница“, историчарем Гуџићем и књижевником Миленковићем, ка Бањалуци. У Београду нас чека драги пријатељ и колега са Института за савремену историју, Бенковчанин са косовском душом, др Милан Гулић. Настављамо заједно, пријатељи и колеге из Друштва историчара Републике Српске „Милорад Екмечић“ организовали су промоцију прве књиге зборника „Мартовски погром 2004 узроци, разарања, последице“, у Банском двору.
Два пута из Београда воде ка Бањалуци, један пут води преко „коридора“, тачније преко Семберије, Брчког, Посавине и Добоја, одакле креће аутопут, „9 јануар“ до Бањалуке. Други пут води преко Срема и Славоније, аутопутом Београд-Загреб, односно, Београд-Градишка (Република Српска). Још у Грачаници смо одлучили да ћемо направити пун круг, и да ћемо се враћати преко Хрватске, где ћемо успут посетити Доњу Градину са наше стране, а преко Саве у Славонији, манастир у Јасеновцу и спомен подручје Јасеновац.
Република Српска је несумњиво достојан утемељивач савремене српске културе памћења на институционалном, политичком, академском и друштвеном нивоу. Намерно избегавам да пишем о култури сећања, већ инсистирам на култури памћења, под утиском беседе доцента др Душка Челића са Правног факултета.
На промоцији друге књиге зборника „Мартовски погром 2004. године“… у Грачаници. Стари Приштевац Душко Челић, присећајући се детињства проведеног у близини цркве Св. Николе, објашњава суштинску разлику између културе сећања и културе памћења. Сећање је оно што карактерише нас савременике. Сећамо се оног што смо доживели или на неки други начин сведочимо о томе, а памћење је оно што нам је предато, оно што се дешавало са нашим народом много пре нас. Културу памћења професор Челић дефинише као сегмент људског права на живот. Дакле, када не дозвољавамо да се преда забораву мартовски погром 2004. године, ми смо онда на терену културе сећања али када упорно инсистирамо да не заборавимо геноцид током Другог светског рата над српским народом широм данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, ми на тај начин баштинимо културу памћења.
Култури сећања и памћења се брижљиво и детаљно придаје пажња у Републици Српској, то је приметно сваком путнику намернику који туда пролази. У готово сваком насељеном месту, селу, вароши и граду постоји споменик, у некима и више, погинулим српским војницима у грађанском рату у БиХ 1992-1995. Понегде, одмах је ту у близини и споменик посвећен борцима НОБ-а или убијеној српској нејачи током Другом светског рата. Бањалука представља не само највећи и најразвијенији град у Републици Српској, већ и један од најзначајних центара српске културе сећања и памћења уопште. У том смислу Бањалука је поставила „домаћи задатак“ већини српских градова који су поднели велике жртве у ратовима за југословенско наслеђе 90-тих година XX века. Наиме, 8. јануара 2026. године отворено је Централно спомен обележје погинулим српским војницима (1991-1995) на Тргу српских јунака у Бањалуци. Упркос бројним спорењима, бирократији, политичким и концептуалним размимоилажењима, дилемама и другим типично српским темама, споменик је подигнут и већ представља делатни садржај савремене српске културе сећања и спомена 26000 имена уписаних погинулих бораца на 62 стуба висине до 12 метара, има и стубова који су нижи. Споменик делује импозантно, у шта се уверио драги колега из Бањалуке, млади историчар, који већ 6 месеци, због својих друштвених позиција и дилема није дозволио себи да покуша, да прихвати да је споменик, баш такав-какав је, са свим недостацима баш таквим-какви су, постао део града и колективне културе сећања. Оно што је, по мом суду „сломило“ овог суштински доброг човека, је број људи који ту долази, најближа родбина, пријатељи погинулих, поштоваоци, свако тражи нека своја имена и презимена и свако је ту из неких својих побуда. Видљиво је готово поред сваког стуба остављено цвеће, али не онако званично, већ понека ружа углављена између стуба и плоче, на којој су уклесана имена. У томе је суштина културе сећања, она мора да пружи народу у целини, свакој породици или појединцу, могућност да изгради сопствени однос према ономе што се збило, али на основу историјских чињеница.
Из Бањалуке аутопут нас води ка Градишки, ту смо се растали са колегом Гулићем, који је журио за Београд. Долазимо до десне обале реке Саве, у питању је граница са Хрватском. Након неких пола сата вожње једва успевамо да погодимо скретање за Доњу Градину, највеће српско стратиште у систему концентрационог логора Јасеновац. Поприлично ме је поразила чињеница да не постоје јасни путокази, посебно за нас који први пут долазимо. Пратећи главни пут избијамо директно на државну границу са Републиком Хрватском. Замало да пропустимо Доњу Градину, јер нисмо умели да пронађемо пут. Тек након помоћи љубазне раднице у оближњој продавници успели смо да пронађемо узак асфалтни пут који води до села, а кроз село, долазимо до спомен подручја Доња Градина.
Већ су кренуле јаке врућине, сунце је било високо изнад нас, али све то у секунди постаје маргинално, нисмо осећали врућину, нека необјашњива мешавине језе, туге, страха и пораза људске природе је заледила све у нама када смо схватили колико је огромно пространство у коме смо нашли, у близни ушћа реке Уне у Саву. Спомен подручје Доња Градина се простире на 117 хектара. Наиме тих 117 хектара представљају сам епицентар спомен подручја, где се налази 127 идентификованих гробница, док читав комплекс подразумева још и додатну заштитну зону од 808 хектара.
Радови на уређењу спомен подручја су завршени у потпуности 1987. године. Читав простор се редовно уређује, што посетиоцу пружа могућност да види, како се рељефно још увек, на површини ливада окружених дрвећем, оцртавају гробна поља у којима су полагана тела убијених логораша. Гробнице се пружају дужински до 20 метара, ширине од 2 до 4 метара, протежу се паралелно једна поред друге. Кроз читаво подручје води стаза, која посетиоце води кроз свих 9 целина, односно-гробних поља. Те целине, гробна поља представљају микролокалитете и означене су углавном према врсти дрвећа које је ту било у моменту злочина. Па тако можемо прочитати следеће ознаке: Тополе, Јасике, Брестови, Храстови… Колики је то простор, указује чињеница да дужина стаза износи 11 км.
Све време избегавам да напишем поклоници, већ користим термин посетиоци, што је спорно, јер је ово место поклоњења, молитве, тиховања и туговања. Међутим, оно што је приметно је недостатак места на коме бисмо могли да се поклонимо, запалимо свећу и помолимо се за душе невино убијених људи. Супротно Доњој Градини, у Пребиловцима, великом српском стратишту у Херцеговини, постоји храм посвећен Васкрсењу Господњем, у коме свако ко дође може пронаћи утеху и у коме може укрепити веру, упркос колосалном страдању Срба. Због тога смо приморани, да сами себи, негде одредимо место где ћемо стати и помолити се за људе, борећи се са сузама и осећајем немоћи с једне стране и напора да се отргнемо од мржње и зла с друге стране. Колега Гуџић и ја покушамо да приђемо што је могуће ближе гробницама, ни сами не знамо шта желимо да учинимо, јер нема обележја, нема плоче, нема имена, нема ничега, само смрт људи са којима делимо колективно и свесно и несвесно, језик, идентитет, веру и који су ту побацани једино због тога што били Срби. Не заборављамо, нити прикривамо чињеницу о такође колосалним бројевима Јевреја и Рома који су убијани у Јасеновцу. Често се у нашој јавности заборавља да су у Јасеновцу убијани и Хрвати, како комунисти тако и само обични људи хрватске националности који нису желели да буду део усташког режима.
С друге стране колега Миленковић, књижевник, утеху проналази у упорном ишчитавању стихова из чувене поеме Јама, Ивана Горана Ковачића, који су уклесани на камењу, за свако гробно поље, засебно. Оно што сам успео да видим, да је и ту потребна темељна обнова, јер се слова једва разазнају.
Из потпуног слома духа у коме смо се нашли, извукао нас је млади пар из Новог Града (некада Босански Нови, град на ушћу реке Сане у Уну ). Још занимљивије, девојка је из Пожаревца. Њих двоје су се упознали у Бечу, где су се налазили на привременом раду. Кроз упознавање и причу, једни-друге, смо на неки чудан начин почели да тешимо и бодримо. Одлучили смо се да заједно посетимо Тополу ужаса, локалитет на самом ушћу реке Уне у Саву. Наиме у питању је дрво тополе на ком су Усташе свирепо и ритуално убијале Роме, Јевреје и Србе, вешањем о гране тополе.
Логораши су, 22. априла 1945. године, њих око 600, покушали пробој, чиме је коначно заустављен покољ али не и бројне активности на плану уклањања доказа и прикривања злочина. Као да је могуће прикрити смрт стотина хиљада недужних људи, наравно да не, осим ако се другачије не нареди. Званично, јединице југословенске армије 2. маја 1945. улазе у шири појас, тада већ напуштеног концентрационог логора Јасеновац, укључујући и Доњу Градину.
Са ове временске дистанце, готово да сам сигуран да ни ми, ни ти млади заљубљени људи, нисмо смели да посетимо Тополу ужаса сами, не знајући шта нас тамо чека и како ћемо уопште да реагујемо на ту количину људског зла с једне стране и несреће с друге. Дрво се налазило на једном узвишењу тик изнад реке Уне на ушћу у Саву. Топола је била велика и разграната, што су усташки злочинци користили, за детаље немам снаге. Боравак на лицу места, посетиоца доводи до закључка да је скок у реку под кишом метака био једини начин да логораш покуша да се спаси од сигурне смрти. Крајем 80 тих година дрво се осушило и обрушило, након тога, оно је рестаурирано и сада представља део сталне поставке спомен-подручја Доња Градина. Кад смо решили да кренемо и окончамо поклоњење жртвама у Доњој Градини, при поздрављању са ово двоје младих људи, имао сам потребу да их загрлим, имао сам осећај да се поздрављам са неком родбином, као што то чиним на гробљу у свом Преоцу кад су Задушнице. То дефинитивно није случајно.
Чим се прође државна граница, улази се у село Јасеновац, све уређено, пут, улично осветљење, хрватске заставе педантно постављене где год је то могуће. На иницијативу колеге Гуџића прво смо посетили манастир Јасеновац, седиште Епархије Пакрачко-славонске Српске православне цркве. У питању је женски манастир, који је од 2000. године посвећен молитвеном очувању сећања на Св. Новомученике Јасеновачке. Црква Св. Јована Претече у Јасеновцу је из 18. века (1775). На почетку рата 1941. године црква је разорена, а читаво село је укључено у систем концентрационог логора Јасеновац. Чак су остатке цркве користили за изградњу логорских зграда. Током 1984. године црква је обновљена али након протеривања Срба из Јасеновца, током хрватске операције Бљесак 1995. године, село и црква су препуштени забораву, да би 2000. године ту била формирана женска монашка обитељ. У манастиру нас је дочекала Игуманија Серафима, млада и пријатна монахиња родом из Поткозарја. Уз чашу хладне воде, да се окрепимо од бола из Доње Градине и јаре која нас све време прати, разговарали смо о манастиру, историји, свакодневним изазовима. Утеху, молитву, мир и хладовину, након Доње Градине, пронашли смо у храму у Јасеновцу. Одједном ми је постало јасно, манастир има своју сврху много већу него што сам у почетку мислио и видео. Стицајем околности, на чесми покрај манастира, умивајући се, видех посвету: „Никшићани за Јасеновац“. Највеће српско стратиште је постало место ходочашћа и окупљања подељеног и осакаћеног народа, који своје ране покушава да зацели молитвом и посветом.
Од манастира до самог каменог цвета, симбола Јасеновца из времена Југославије, дели нас само пар минута вожње. Нисмо желели да уђемо у комплекс, да видимо изложбену поставку. Све је педантно организовано, прилаз, паркинг, све на свом месту. Колико је све стерилно сређено, буквално појачава неку језу у мени, али овде на овој страни Саве, више је у питању био бес. Несувисло сам почео да вичем да колегу Гуџића, који је, испоставило се био у потпуности у праву. На његову иницијативу паркирали смо онако без икаквог реда и закона поред пута, најближе могуће каменом цвету, централном спомен обележју Јасеновца. Покварили смо слику европског савршено уређено система. Некако ми је драго сада, што сам тако учинио, иако сам се љутио на Гуџића у почетку. Закључујем да није ни било потребе да ту дођемо, али кад смо већ били ту, отишао сам до споменика. Стаза до споменика је изграђена од дрвених прагова пруге уског колосека која је коришћена унутар система концентрационог логора, као важан сегмент индустрије смрти. Некако се воњ тих дасака ширио пољем, осећао сам и подсетио ме је на воњ дасака у спаваоници концетрационог логора Грос-Розен (Gross-Rosen) на западу Пољске, у близини Вроцлава, који сам посетио 2019. године. То је можда била само чулна и ментална опсена, али у секунди сам био тамо, у својој глави, и у моменту сам осетио исту мучнину у стомаку, коју сам и тада тамо доживео.
Без даљег задржавања и приче упутили смо се ка Србији, возим, ћутим, вожња је трајала скоро читав месец, све док ово нисам пренео на папир и испричао Ивану…
Пише Стефан Филиповић – политиколог
