Приштина је обележила своју храмовну славу: Дух се не може уништити

Када болесник почне да се исцељује од дуге и тешке болести, веже се за лекара који је учинио чудо или свима прича за лек који га је подигао. Као излечени болесници на дан светог Николе у свој храм на овај мајски дан хрле Приштевци са свих страна.Тако је било и овог маја. Аутобус је стигао из Београда. Још један из Ниша са закашњењем, али ипак стижу да узму нафору. И пуно оних из околних села, без обзира да ли су живели у Приштини или нису. И сви се познају, сви се грле.

Веру Николић ретко ко познаје, а она живи близу са двојицом синова. Ту је и Ђурђа Дрмончић, необична и посебна, коју сви познају. И она је ту свих ових година. Многе друге који су о слави били чувари свог града, цркве и гробља, отпратили смо у вечност. Морам да их поменем. Снежана Борзановић, Милијана Дрмончић, Оливера и Нада Јочић, Вука Ивановић, Радмила Савић, бака Мила, Драгица и Аца Јанићијевић, Никола Бешевић, новинар, Верин муж Драган. Докторка Милица Луковић, која је некако прва отишла, па на жалост, ништа не знам о њој. Знам само да су је другарице лепо припремиле за последње путовање. И Даринка Јеврић знаменита за сва времена поетеса, коју свакодневно помиње звук дечанских звона.

У Приштини су Бараћи и Милева, али данас нису овде. Није ни Арменија Бешевић, а увек је била ту, са нама са фотоапаратом, она и Никола, слали су фотографије за „Бету“.

Можда ово некоме личи на патетику. Али није патетика. То су фигуре, ликови за филм, о сваком може да се пише књига. Оливера је војнику кога је примила да станује код ње, купила црквени календар и показала му да сваки пут када је дан обележен црвеним, треба да обезбеди комби и води њу и њене другарице у неки манастир. И тако је било.

Снежана Борзановић је дошла из Словеније 2005. године, јер је сањала да треба у Приштини да слави светог Николу. Тражила је потом по међународним организацијама кључ од обновљене цркве да би окадила за Божић и Васкрс. Није желела да дежурни полицајац буде присутан, али је ћутала на одговор „по службеној дужности“.

Аца и Драгица су се пољубили и опростили чекајући најстрашнију смрт тог марта 2004. године. То су казали британском официру који је дошао „да их спасава“. Нису отишли, а официр је касније дошао да се извињава. Много смо поука од њега научили сви ми који смо имали срећу да проводимо време са њим. Док нас је мало било недељом на литургији, он је хитао да лупа звоно, јер је Илија био за певницом.

Мај 2025, празник Светог Николе у Приштини

Данас је све другачије, све је напредовало. Црквењак из Чаглавице, дочекује нас свих ових година. Променили су се свештеници. Ми који долазимо стално, остарили смо и радујем се кад неко поведе унука, децу.

Радујемо се свакако. Домаћини сада имају и своје госте. Овогодишњи домаћин и домаћица су у народној ношњи као и њихова девојчица. Трпеза је богата. Отац Михајло из светих Архангела благосиља нас и све нас познаје, јер смо исцељени. Ако чак и нисмо окајали све што смо добили од комунизма, идемо ка светлости. Стално се сусрећемо на саборима. Увек певамо. И данас. И коло смо заиграли. Ко зна кад, па сад. Славујче је ту.

Виртуоз на хармоници и забављач. Како је ред и пара се нашла у ребрима хармонике. Како је ред, домаћини су нас испратили и са храном за пут. Отац Станиша, који је сада парох приштинске цркве, стара се да сви буду послужени, да се домаћински испоштује ред, али и да све буде према важећим прописима.

Нема више туге приликом одласка. Јер година прође брзо, поново ћемо се срести. Ми заправо нисмо ни отишли, јер у срцу имамо овај дан. Ово је онај сусрет у вечности. Важно је да га осећамо.

А како је некада било, па како је касније било, само ради тога да се сачува од заборава, приложићу необјављени текст из 2012. године.

Обнављање приштинске цркве

Црква Свети Никола сазидана је 1883.годинe заузимањем виђенијих Срба у вароши Приштина. На челу нахије (санџаката) у то време био је злогласни Јашар Паша Џинић.

„ Иако се из литературе зна да је дозволу за подизање цркве од Јашар паше измолио извесни хаџи Јован, упамћена је прича о двојици калуђера који су дошли из Новог Пазара да сакупљају прилог за изградњу цркве. Проказаше их код Јашар паше као уходе, те он нареди да калуђере вешају иза Сараја.

После му се на том месту указиваше чудна светлост. Дубоко у њему пробудио се хришћанин, па је проверио причу о несрећним калуђерима. Установио је да су лажно оптужени и на правди Бога кажњени.

На месту где су калуђери били вешани подигао је Пашину џамију, а Србима дозволио да подигну цркву на месту где су палили свеће. Постоји још једно памћење међу потомцима:

„ Деда наше мајке звао се Ћир Јанићије. Био је мудар и вероватно богат. Живео је у Црквеној махали. Пошто православни народ није имао где да пали свеће, Ћир Јанићије је једва измолио од Паше даозволу да сазидају богомољу. Најзад је добио дозволу, али је страх био велики, па су цркву зидали ноћу и била је ниска да је заптије на би срушиле….“(„Приштина, Приштевци и време“ Матица српска, Нови Сад, 1999.) Купола је дозидана касније јер црква није смела надвисити турске куће у околини.

Почетком двадесетог века у време када је Нићифор Перић био Митрополит у Приштини дозидана је припрата цркве. Изнад улазних врата са десне стране стоји запис из 1906. године. Изнад улазних врата из припрате у цркву са те исте стране налазила се икона светог Николе.

Они грађани Приштине који су остали у свом граду заједничарили су у цркви, како у мученим годинама након прогона Срба 1999. године тако и на згаришту своје цркве, пошто су је рушитељи запалили марта 2004. године.

Приштевци су редом узимали колач, славу и улогу домаћина сваке године 22. маја. Прве године након паљевине на згаришту их је затекло стабло парадајза са плодовима. У децембру за светог Николу, домаћини који славе овог светитеља доносили су из својих кућа, или ако су избеглице из туђих, привремених и колективних смештаја, колач да га прережу ту, где је њихова црква.

Када је међународна заједница обновила храм светог Николе 2007. године, жене из Приштине наставиле су да долазе у светињу о Божићу и Васкрсу иако су по некад неколико дана морале да траже кључ и наилазе на одбијања и искушења. Свештеник, отац Милорад Цветковић, је имао благослов да само за славу дође ради сечења славског колача. Жене нису могле да стигну на причешће нити на литургију када би се упутиле према Грачаници различитим превозом или прелазећи километре пешице.

Након тога, 2007. године стигле су и две иконе: Покров Пресвете Богородице дар Горана и Биљане Вучковић из Крушевца и Богородица Одигитрија коју је професор доктор Стева Баљошевић даривао са породицом.

Сви који су улазили у храм осећали су рану Господњу, ступали су насвесно у олтар и на светом престолу целивали Мајку Божју.

На дан 22.маја 2008. године у Епархију рашко-призренску стигле су иконе Господа Исуса Христа, Светог Николе и свете Петке, дар породице Илије Симића из Канаде. За Видовдан те године Небојша Неранџић даривао је Богородицу Тројеручицу. Све ове иконе, заједно са иконом Св. Ђорђа у цркву у Приштини су стигле на дан 19. децембра.

Свештеник Милорад Цветковић је благословио да се иконе донесу у цркву. Са страхом су поређане у нишама олтарског зида јер није имало где да се сместе. Наредног лета домаћин славе био је Илија Трајковић, Приштевац чија се кућа налазила прекопута цркве, сасвим близу. Порастао и остарио крај цркве, није одлазио када су сви отишли из Приштине. Са супругом Благуном издржао је различите муке када су остали у граду , али су цркву увек чували, уређивали уочи празника и лупањем звона дочекивали ретке госте све док није запаљена 2004. године.

Тог седамнаестог марта Илија је скочио из куће да гаси пожар. Зауставила га је шок бомба коју му је у ноге бацио међународни полицајац. Обезнанио се и дуго боловао мучећи се у војном логору, потом у колективном смештају, а затим пет година у контејнеру. Његова родна кућа наспрам цркве претворена је у сметлиште и нужник. Он не може да гледа, не прилази често. Његова супруга Благуна сваког пријатеља води да покаже невиђени зулум пробијајући се кроз трње и дивља стабла израсла у пролазу до куће.

Прота Мирослав Попадић и седам голих душа прогнани су тога данан а најтрагичнији начин из Црквене махале. Илија Трајковић био је домаћин славе 2009. године.

У цркву је из Ниша стигао сто за целивајућу икону, дар Призренске Богословије. Даривана је црвена стаза и тепих, кандило и још пуно икона, хекланих шустикла везен столњак.

Народ је из Грачанице у Приштину дошао са два комбија. Монаси Кирило и Јован, Приштевци, певају при уласку у цркву. Благосиљају пут молитвено: „Данас са два комбија, догодине, аутобусом…А оне тамо литије кроз Приштину…“

У порти пуно народа уз послужење и радостан разговор. За 21. јун 2009. заказан је долазак владика Иринеја, Артемија и Теодосија.

Требало је званично преузети цркву.

Народ је још интензивније почео да уређује свој храм. Отац Радивоје Панић донео је дарове из Београда. Налоњ за читање Јеванђеља. Приштевка је послала кандило. Монах Иларион обезбедио је барјак и чираке, стизале су свеће из Дечана. Многи су даривали новац. Свакога дана у цркви су били Трајковићи, Снежана Борзановић, Аца и Драгица Јанићијевић, Вера Голубовић, Ратко и Верица Ристић, Милијана Дрмончић, Приштевци и други.

Ранђел Нојкић уселио се у парохијски дом, црква је отворена. Његове колеге, радници Поште сређују двориште, регулишу воду, радници комуналног предузећа косе траву у дворишту и на старом гробљу крај цркве. Жене доносе расад из башта и засађују цвеће. Сваки корен се примио и расцветао.

Радост Приштеваца је неизмерна.

До славе наредне године време је брзо протекло. Са радошћу стигла су још два тепиха, прекривка за Свети Престо коју су жене саме навезле, још пуно икона, вазни за цвеће. Домаћин славе Вулићевић Радмила припремала се за двестотине гостију. Било их је преко сто осамдесет. Дошли су Приштевци из Београда и Ниша. Око цркве се ишло у литије. За певницом су били они који су били и пре паљења, Илија и Милијана.

Са владиком Теодосијем је служио и новопостављени свештеник Дарко Маринковић и ђакон Стеван Митрић. Породица Судимац донела је из Крагујевца свој славски колач. Мирна Николић из Новог Брда је крштена. Кума јој је Севдалинка Тодић. Славу је за наредну годину преузео Живојин Ракочевић, а пријавили су се домаћини и за 2012. годину.

У марту 2011. године Коло Српских сестара, из Приштине расељено у Београду, са Загом Павловић, председницом, стигло је у Приштину са богатим даровима. Донели су круне за венчање, олтарске сасуде и одежде за свештенике. За славу сестре су донеле икону свете Петке дар управо из Јашија. Оне су и богато допуниле свечану трпезу домаћина. У порти се зачула песма и хармоника, развило се коло.

У јесен те године десило се још једно чудо. Стигла је икона св. Николе која је била узидана изнад улазних врата у цркву. Донео је Патрик Кајзер чешки фоторепортер. Када је црква спаљена он је сликао згариште и тада му је нешто засветлуцало. Подигао је икону и чувао. Вратио је у цркву пошто је сазнао да је обновљено богослужење. То је заправо фреска, јер је осликана на гипсаној плочи нетипичних димензија.

Интересантно је да нико од Приштеваца није могао да се сети која је икона светитеља била у оквиру изнад врата. Пронашли су дрвени рам, неоштећен, али нису могли никако да поставе икону. Јер, слика је била шира него што је висока. У средини златног крста приказан је цео лик светитеља са златним ореолом. Са обе стране постављено је по шест слика са приказима из житија Светог Николе. Због тога је икона у основи шира него што је њена висина. Са обе стране удубљења изнад врата где је икона некад стајала, налази се јеврејски симбол седам свећа од гипса. Стари Приштевац Аца Јанићијевић који још увек са супругом Драгицом живи у свом граду, претпоставља да је Јашар Паша пореклом био Јеврејин. Обележје је постављено како у православној цркви тако и на Јашар Пашиној џамији где се на улазним вратима налази шестокрака јеврејска звезда. Питање је да ли је иконостас изгорео у пожару или је однесен, а био је непроцењиве вредности, један од три које су урадили чувени дебарски мајстори, кажу поједини сведоци паљења. Није пронађен ни један детаљ са олтара у згаришту, кажу они.

Свети Никола се вратио у своју цркву након више година. Вратиће се и иконостас ако није изгорео, убеђени су верни. Када је црква пострадала на ломачи сатаниних пиромана у марту 2004. године, остали су носећи зидови цркве. Многи су походили згариште а неки су проналазили драгоцености у пепелу.

Златно јаје дар Весне и Миће Ристић, пронашла је у пепелу њихова ћерка Миљана која је радила за КФОР. Оно је тада остављено на чување у Грачаници. Њој су војници дали и свето миро мислећи да је кармин ( прибор за миросање верних). Стари дрвени рам без иконе- фреске која је била уграђена изнад улаза у цркву као и метални крст са куполе пронашли су и чували грађани током уређивања цркве. То исто, неспаљено Свето миро породица Ристић донела је 26. новембра 2011. на св. Јована Златоустог када је у цркви Св. Николе крштен њихов унук Стефан. Донели су и црквену икону Пресвете Богородице коју су сачували.Ф

Патрик Кајзер, Чех који је вратио икону, односно фреску, крстио се у Великој Хочи. Крштено име му је Никола. Литургија се служи сваког празника и недељом. Двадесетак Срба из Приштине је углавном у цркви, а уторком и четвртком епархијски комби вози их у Грачаницу и враћа. Грађани су све што је црква добила на дар предали на управљање свештеницима и чекају формирање Црквеног одбора.

Децембар 2011. И тако из године у годину. Дух се не може уништити. Мислила сам да ћу имати довољно речи да опишем осећај лепоте данашњег дана. Међутим, има тренутака када речи постају сувишне. Благодат нас је попунила. Богу хвала и светом Николи што нас чека и радује нам се.

Радују нам се и наши сродници на приштинском гробљу које походимо тек да нас и они виде да смо ту, да им засветле свеће. И пробијамо се кроз свеже покошену или жбунове непокошене траве. Радници са тримерима излазе нам у сусрет. Састружу траву са гробова, а ми их частимо, без погађања. И брзо тражимо још неки гроб, још неког смо се сетили. Значи нам, а о томе колико значи њима та свећа, поучавала нас је мати Теодора.

Журимо према горњем делу гробља, да упалимо свеће Оливери Јочић, коју смо сахранили деветог маја 2010. године. Чула се тиха класична музика за дан Европе кроз цео град. По томе памтим. И по обиљу јоргована на гробљу.

Гроб је био усамљен на ливади, одмах се уочавао. Јер, она је поред супруга направила место и за себе. Не налазимо гроб. Поплочани плато и клупице. Део који су католици предвидели за сахрањивање својих, сада се проширио.

Пре неколико година на овај дан кроз гробље је било мноштво расцветалих божурова. Све се црвенело од самониклих цветова. Сада нам пажњу привлачи један дупли гроб. Као башта, препун је розе и белих цветова божура. Застајемо. Снежана Контић, прерано отишла како не треба. Њена бронзана биста не постоји. Смакнута је са постамента. Крај ње, давно умрли њен отац (још смо били деца), а преко оца убијени брат Зоран Контић, након доласка КФОР- а. Крст је нестао, тако да само знамо да су на том месту отац и син заједно. Обележио их је бели божур.