Priština je obeležila svoju hramovnu slavu: Duh se ne može uništiti

Kada bolesnik počne da se isceljuje od duge i teške bolesti, veže se za lekara koji je učinio čudo ili svima priča za lek koji ga je podigao. Kao izlečeni bolesnici na dan svetog Nikole u svoj hram na ovaj majski dan hrle Prištevci sa svih strana.Tako je bilo i ovog maja. Autobus je stigao iz Beograda. Još jedan iz Niša sa zakašnjenjem, ali ipak stižu da uzmu naforu. I puno onih iz okolnih sela, bez obzira da li su živeli u Prištini ili nisu. I svi se poznaju, svi se grle.

Veru Nikolić retko ko poznaje, a ona živi blizu sa dvojicom sinova. Tu je i Đurđa Drmončić, neobična i posebna, koju svi poznaju. I ona je tu svih ovih godina. Mnoge druge koji su o slavi bili čuvari svog grada, crkve i groblja, otpratili smo u večnost. Moram da ih pomenem. Snežana Borzanović, Milijana Drmončić, Olivera i Nada Jočić, Vuka Ivanović, Radmila Savić, baka Mila, Dragica i Aca Janićijević, Nikola Bešević, novinar, Verin muž Dragan. Doktorka Milica Luković, koja je nekako prva otišla, pa na žalost, ništa ne znam o njoj. Znam samo da su je drugarice lepo pripremile za poslednje putovanje. I Darinka Jevrić znamenita za sva vremena poetesa, koju svakodnevno pominje zvuk dečanskih zvona.

U Prištini su Baraći i Mileva, ali danas nisu ovde. Nije ni Armenija Bešević, a uvek je bila tu, sa nama sa fotoaparatom, ona i Nikola, slali su fotografije za „Betu“.

Možda ovo nekome liči na patetiku. Ali nije patetika. To su figure, likovi za film, o svakom može da se piše knjiga. Olivera je vojniku koga je primila da stanuje kod nje, kupila crkveni kalendar i pokazala mu da svaki put kada je dan obeležen crvenim, treba da obezbedi kombi i vodi nju i njene drugarice u neki manastir. I tako je bilo.

Snežana Borzanović je došla iz Slovenije 2005. godine, jer je sanjala da treba u Prištini da slavi svetog Nikolu. Tražila je potom po međunarodnim organizacijama ključ od obnovljene crkve da bi okadila za Božić i Vaskrs. Nije želela da dežurni policajac bude prisutan, ali je ćutala na odgovor „po službenoj dužnosti“.

Aca i Dragica su se poljubili i oprostili čekajući najstrašniju smrt tog marta 2004. godine. To su kazali britanskom oficiru koji je došao „da ih spasava“. Nisu otišli, a oficir je kasnije došao da se izvinjava. Mnogo smo pouka od njega naučili svi mi koji smo imali sreću da provodimo vreme sa njim. Dok nas je malo bilo nedeljom na liturgiji, on je hitao da lupa zvono, jer je Ilija bio za pevnicom.

Maj 2025, praznik Svetog Nikole u Prištini

Danas je sve drugačije, sve je napredovalo. Crkvenjak iz Čaglavice, dočekuje nas svih ovih godina. Promenili su se sveštenici. Mi koji dolazimo stalno, ostarili smo i radujem se kad neko povede unuka, decu.

Radujemo se svakako. Domaćini sada imaju i svoje goste. Ovogodišnji domaćin i domaćica su u narodnoj nošnji kao i njihova devojčica. Trpeza je bogata. Otac Mihajlo iz svetih Arhangela blagosilja nas i sve nas poznaje, jer smo isceljeni. Ako čak i nismo okajali sve što smo dobili od komunizma, idemo ka svetlosti. Stalno se susrećemo na saborima. Uvek pevamo. I danas. I kolo smo zaigrali. Ko zna kad, pa sad. Slavujče je tu.

Virtuoz na harmonici i zabavljač. Kako je red i para se našla u rebrima harmonike. Kako je red, domaćini su nas ispratili i sa hranom za put. Otac Staniša, koji je sada paroh prištinske crkve, stara se da svi budu posluženi, da se domaćinski ispoštuje red, ali i da sve bude prema važećim propisima.

Nema više tuge prilikom odlaska. Jer godina prođe brzo, ponovo ćemo se sresti. Mi zapravo nismo ni otišli, jer u srcu imamo ovaj dan. Ovo je onaj susret u večnosti. Važno je da ga osećamo.

A kako je nekada bilo, pa kako je kasnije bilo, samo radi toga da se sačuva od zaborava, priložiću neobjavljeni tekst iz 2012. godine.

Obnavljanje prištinske crkve

Crkva Sveti Nikola sazidana je 1883.godine zauzimanjem viđenijih Srba u varoši Priština. Na čelu nahije (sandžakata) u to vreme bio je zloglasni Jašar Paša Džinić.

„ Iako se iz literature zna da je dozvolu za podizanje crkve od Jašar paše izmolio izvesni hadži Jovan, upamćena je priča o dvojici kaluđera koji su došli iz Novog Pazara da sakupljaju prilog za izgradnju crkve. Prokazaše ih kod Jašar paše kao uhode, te on naredi da kaluđere vešaju iza Saraja.

Posle mu se na tom mestu ukazivaše čudna svetlost. Duboko u njemu probudio se hrišćanin, pa je proverio priču o nesrećnim kaluđerima. Ustanovio je da su lažno optuženi i na pravdi Boga kažnjeni.

Na mestu gde su kaluđeri bili vešani podigao je Pašinu džamiju, a Srbima dozvolio da podignu crkvu na mestu gde su palili sveće. Postoji još jedno pamćenje među potomcima:

„ Deda naše majke zvao se Ćir Janićije. Bio je mudar i verovatno bogat. Živeo je u Crkvenoj mahali. Pošto pravoslavni narod nije imao gde da pali sveće, Ćir Janićije je jedva izmolio od Paše daozvolu da sazidaju bogomolju. Najzad je dobio dozvolu, ali je strah bio veliki, pa su crkvu zidali noću i bila je niska da je zaptije na bi srušile….“(„Priština, Prištevci i vreme“ Matica srpska, Novi Sad, 1999.) Kupola je dozidana kasnije jer crkva nije smela nadvisiti turske kuće u okolini.

Početkom dvadesetog veka u vreme kada je Nićifor Perić bio Mitropolit u Prištini dozidana je priprata crkve. Iznad ulaznih vrata sa desne strane stoji zapis iz 1906. godine. Iznad ulaznih vrata iz priprate u crkvu sa te iste strane nalazila se ikona svetog Nikole.

Oni građani Prištine koji su ostali u svom gradu zajedničarili su u crkvi, kako u mučenim godinama nakon progona Srba 1999. godine tako i na zgarištu svoje crkve, pošto su je rušitelji zapalili marta 2004. godine.

Prištevci su redom uzimali kolač, slavu i ulogu domaćina svake godine 22. maja. Prve godine nakon paljevine na zgarištu ih je zateklo stablo paradajza sa plodovima. U decembru za svetog Nikolu, domaćini koji slave ovog svetitelja donosili su iz svojih kuća, ili ako su izbeglice iz tuđih, privremenih i kolektivnih smeštaja, kolač da ga prerežu tu, gde je njihova crkva.

Kada je međunarodna zajednica obnovila hram svetog Nikole 2007. godine, žene iz Prištine nastavile su da dolaze u svetinju o Božiću i Vaskrsu iako su po nekad nekoliko dana morale da traže ključ i nailaze na odbijanja i iskušenja. Sveštenik, otac Milorad Cvetković, je imao blagoslov da samo za slavu dođe radi sečenja slavskog kolača. Žene nisu mogle da stignu na pričešće niti na liturgiju kada bi se uputile prema Gračanici različitim prevozom ili prelazeći kilometre pešice.

Nakon toga, 2007. godine stigle su i dve ikone: Pokrov Presvete Bogorodice dar Gorana i Biljane Vučković iz Kruševca i Bogorodica Odigitrija koju je profesor doktor Steva Baljošević darivao sa porodicom.

Svi koji su ulazili u hram osećali su ranu Gospodnju, stupali su nasvesno u oltar i na svetom prestolu celivali Majku Božju.

Na dan 22.maja 2008. godine u Eparhiju raško-prizrensku stigle su ikone Gospoda Isusa Hrista, Svetog Nikole i svete Petke, dar porodice Ilije Simića iz Kanade. Za Vidovdan te godine Nebojša Nerandžić darivao je Bogorodicu Trojeručicu. Sve ove ikone, zajedno sa ikonom Sv. Đorđa u crkvu u Prištini su stigle na dan 19. decembra.

Sveštenik Milorad Cvetković je blagoslovio da se ikone donesu u crkvu. Sa strahom su poređane u nišama oltarskog zida jer nije imalo gde da se smeste. Narednog leta domaćin slave bio je Ilija Trajković, Prištevac čija se kuća nalazila prekoputa crkve, sasvim blizu. Porastao i ostario kraj crkve, nije odlazio kada su svi otišli iz Prištine. Sa suprugom Blagunom izdržao je različite muke kada su ostali u gradu , ali su crkvu uvek čuvali, uređivali uoči praznika i lupanjem zvona dočekivali retke goste sve dok nije zapaljena 2004. godine.

Tog sedamnaestog marta Ilija je skočio iz kuće da gasi požar. Zaustavila ga je šok bomba koju mu je u noge bacio međunarodni policajac. Obeznanio se i dugo bolovao mučeći se u vojnom logoru, potom u kolektivnom smeštaju, a zatim pet godina u kontejneru. Njegova rodna kuća naspram crkve pretvorena je u smetlište i nužnik. On ne može da gleda, ne prilazi često. Njegova supruga Blaguna svakog prijatelja vodi da pokaže neviđeni zulum probijajući se kroz trnje i divlja stabla izrasla u prolazu do kuće.

Prota Miroslav Popadić i sedam golih duša prognani su toga danan a najtragičniji način iz Crkvene mahale. Ilija Trajković bio je domaćin slave 2009. godine.

U crkvu je iz Niša stigao sto za celivajuću ikonu, dar Prizrenske Bogoslovije. Darivana je crvena staza i tepih, kandilo i još puno ikona, heklanih šustikla vezen stolnjak.

Narod je iz Gračanice u Prištinu došao sa dva kombija. Monasi Kirilo i Jovan, Prištevci, pevaju pri ulasku u crkvu. Blagosiljaju put molitveno: „Danas sa dva kombija, dogodine, autobusom…A one tamo litije kroz Prištinu…“

U porti puno naroda uz posluženje i radostan razgovor. Za 21. jun 2009. zakazan je dolazak vladika Irineja, Artemija i Teodosija.

Trebalo je zvanično preuzeti crkvu.

Narod je još intenzivnije počeo da uređuje svoj hram. Otac Radivoje Panić doneo je darove iz Beograda. Nalonj za čitanje Jevanđelja. Prištevka je poslala kandilo. Monah Ilarion obezbedio je barjak i čirake, stizale su sveće iz Dečana. Mnogi su darivali novac. Svakoga dana u crkvi su bili Trajkovići, Snežana Borzanović, Aca i Dragica Janićijević, Vera Golubović, Ratko i Verica Ristić, Milijana Drmončić, Prištevci i drugi.

Ranđel Nojkić uselio se u parohijski dom, crkva je otvorena. Njegove kolege, radnici Pošte sređuju dvorište, regulišu vodu, radnici komunalnog preduzeća kose travu u dvorištu i na starom groblju kraj crkve. Žene donose rasad iz bašta i zasađuju cveće. Svaki koren se primio i rascvetao.

Radost Prištevaca je neizmerna.

Do slave naredne godine vreme je brzo proteklo. Sa radošću stigla su još dva tepiha, prekrivka za Sveti Presto koju su žene same navezle, još puno ikona, vazni za cveće. Domaćin slave Vulićević Radmila pripremala se za dvestotine gostiju. Bilo ih je preko sto osamdeset. Došli su Prištevci iz Beograda i Niša. Oko crkve se išlo u litije. Za pevnicom su bili oni koji su bili i pre paljenja, Ilija i Milijana.

Sa vladikom Teodosijem je služio i novopostavljeni sveštenik Darko Marinković i đakon Stevan Mitrić. Porodica Sudimac donela je iz Kragujevca svoj slavski kolač. Mirna Nikolić iz Novog Brda je krštena. Kuma joj je Sevdalinka Todić. Slavu je za narednu godinu preuzeo Živojin Rakočević, a prijavili su se domaćini i za 2012. godinu.

U martu 2011. godine Kolo Srpskih sestara, iz Prištine raseljeno u Beogradu, sa Zagom Pavlović, predsednicom, stiglo je u Prištinu sa bogatim darovima. Doneli su krune za venčanje, oltarske sasude i odežde za sveštenike. Za slavu sestre su donele ikonu svete Petke dar upravo iz Jašija. One su i bogato dopunile svečanu trpezu domaćina. U porti se začula pesma i harmonika, razvilo se kolo.

U jesen te godine desilo se još jedno čudo. Stigla je ikona sv. Nikole koja je bila uzidana iznad ulaznih vrata u crkvu. Doneo je Patrik Kajzer češki fotoreporter. Kada je crkva spaljena on je slikao zgarište i tada mu je nešto zasvetlucalo. Podigao je ikonu i čuvao. Vratio je u crkvu pošto je saznao da je obnovljeno bogosluženje. To je zapravo freska, jer je oslikana na gipsanoj ploči netipičnih dimenzija.

Interesantno je da niko od Prištevaca nije mogao da se seti koja je ikona svetitelja bila u okviru iznad vrata. Pronašli su drveni ram, neoštećen, ali nisu mogli nikako da postave ikonu. Jer, slika je bila šira nego što je visoka. U sredini zlatnog krsta prikazan je ceo lik svetitelja sa zlatnim oreolom. Sa obe strane postavljeno je po šest slika sa prikazima iz žitija Svetog Nikole. Zbog toga je ikona u osnovi šira nego što je njena visina. Sa obe strane udubljenja iznad vrata gde je ikona nekad stajala, nalazi se jevrejski simbol sedam sveća od gipsa. Stari Prištevac Aca Janićijević koji još uvek sa suprugom Dragicom živi u svom gradu, pretpostavlja da je Jašar Paša poreklom bio Jevrejin. Obeležje je postavljeno kako u pravoslavnoj crkvi tako i na Jašar Pašinoj džamiji gde se na ulaznim vratima nalazi šestokraka jevrejska zvezda. Pitanje je da li je ikonostas izgoreo u požaru ili je odnesen, a bio je neprocenjive vrednosti, jedan od tri koje su uradili čuveni debarski majstori, kažu pojedini svedoci paljenja. Nije pronađen ni jedan detalj sa oltara u zgarištu, kažu oni.

Sveti Nikola se vratio u svoju crkvu nakon više godina. Vratiće se i ikonostas ako nije izgoreo, ubeđeni su verni. Kada je crkva postradala na lomači sataninih piromana u martu 2004. godine, ostali su noseći zidovi crkve. Mnogi su pohodili zgarište a neki su pronalazili dragocenosti u pepelu.

Zlatno jaje dar Vesne i Miće Ristić, pronašla je u pepelu njihova ćerka Miljana koja je radila za KFOR. Ono je tada ostavljeno na čuvanje u Gračanici. Njoj su vojnici dali i sveto miro misleći da je karmin ( pribor za mirosanje vernih). Stari drveni ram bez ikone- freske koja je bila ugrađena iznad ulaza u crkvu kao i metalni krst sa kupole pronašli su i čuvali građani tokom uređivanja crkve. To isto, nespaljeno Sveto miro porodica Ristić donela je 26. novembra 2011. na sv. Jovana Zlatoustog kada je u crkvi Sv. Nikole kršten njihov unuk Stefan. Doneli su i crkvenu ikonu Presvete Bogorodice koju su sačuvali.F

Patrik Kajzer, Čeh koji je vratio ikonu, odnosno fresku, krstio se u Velikoj Hoči. Kršteno ime mu je Nikola. Liturgija se služi svakog praznika i nedeljom. Dvadesetak Srba iz Prištine je uglavnom u crkvi, a utorkom i četvrtkom eparhijski kombi vozi ih u Gračanicu i vraća. Građani su sve što je crkva dobila na dar predali na upravljanje sveštenicima i čekaju formiranje Crkvenog odbora.

Decembar 2011. I tako iz godine u godinu. Duh se ne može uništiti. Mislila sam da ću imati dovoljno reči da opišem osećaj lepote današnjeg dana. Međutim, ima trenutaka kada reči postaju suvišne. Blagodat nas je popunila. Bogu hvala i svetom Nikoli što nas čeka i raduje nam se.

Raduju nam se i naši srodnici na prištinskom groblju koje pohodimo tek da nas i oni vide da smo tu, da im zasvetle sveće. I probijamo se kroz sveže pokošenu ili žbunove nepokošene trave. Radnici sa trimerima izlaze nam u susret. Sastružu travu sa grobova, a mi ih častimo, bez pogađanja. I brzo tražimo još neki grob, još nekog smo se setili. Znači nam, a o tome koliko znači njima ta sveća, poučavala nas je mati Teodora.

Žurimo prema gornjem delu groblja, da upalimo sveće Oliveri Jočić, koju smo sahranili devetog maja 2010. godine. Čula se tiha klasična muzika za dan Evrope kroz ceo grad. Po tome pamtim. I po obilju jorgovana na groblju.

Grob je bio usamljen na livadi, odmah se uočavao. Jer, ona je pored supruga napravila mesto i za sebe. Ne nalazimo grob. Popločani plato i klupice. Deo koji su katolici predvideli za sahranjivanje svojih, sada se proširio.

Pre nekoliko godina na ovaj dan kroz groblje je bilo mnoštvo rascvetalih božurova. Sve se crvenelo od samoniklih cvetova. Sada nam pažnju privlači jedan dupli grob. Kao bašta, prepun je roze i belih cvetova božura. Zastajemo. Snežana Kontić, prerano otišla kako ne treba. Njena bronzana bista ne postoji. Smaknuta je sa postamenta. Kraj nje, davno umrli njen otac (još smo bili deca), a preko oca ubijeni brat Zoran Kontić, nakon dolaska KFOR- a. Krst je nestao, tako da samo znamo da su na tom mestu otac i sin zajedno. Obeležio ih je beli božur.