НИТИ ЖИВИ, НИТИ МРЕ – река Грачанка у запису од пре тридесет година

Пар година пре бомбардовања излазио је часопис Приштински магазин. У броју 21, који је штампан септембра 1998. године, објављен је текст са наднасловом „Еколошки статус Грачанке“. У то време у Приштини је постојало Еколошко друштво „Газиместан“ са проф. др Стевом Баљошевићем на челу, па смо запажали и деловали. Податке о Грачанки добила сам од оних који су је добро познавали, као и њено рударско окружење. Тако је настао текст који је објављен непотписан.

Имала је Грачанка и воденице поточаре и пуно риба, а онда се неко досетио да јаловину руде смешта на њене обале, да је трује и дави. Да је девојка, поносила би се својом виткошћу и бујношћу. Да је старица, јадиковала би над својим бременом. Девојку су дрски наружили, старицу су немарни запустили.

Али, она је заправо река Грачанка, некада бујна, кривудава и бистра. Док није на њој изграђена брана, а изграђена је 1966. године, била је пуна воде и риба које су се готово руком могле хватати. Деца која су по ливадама чувала стоку купала су се у дубоким вировима и пландовала у врбацима. Помагала су мајкама када испирају веш и кудељу у плићаку. Крала су грожђе у лојзима која су била на пропланку и краставце у непрегледним плодним баштама крај реке. Имала је Грачанка и воденице поточаре, чак дванаест на целом току (четири само у Грачаници) у којима су сељаци из двадесетак околних села млели своје жито, јер косовска равница је плодна и родна…

Кривудала је Грачанка кроз три села: Грачаницу, Лапље Село, Преоце, све до ушћа у Ситницу,  у дужини од деветнаест и по километара. Сви су били поносни њоме, као лепом девојком за коју се достојан момак још није нашао.

Све лепо, као у бајци.

А онда, изградњом бране, смањили су јој воду. Одолевала је. Боловала је, али је текла. Кише су биле обилније, језеро се изливало, неки потоци су пристизали из оближњих рудника Кишница и Ајвалија, тако да је наша јунакиња још увек била за понос.

Онда почиње суноврат. Неко се досетио да јаловину руде олова, цинка, пирита, сребра и злата из два рудника смешта на обале реке Грачанке. Тако су почели да је даве и трују. Данас је то старица која нити живи, нити мре.

Јаловинска маса заузима простор у површини од педесет хектара са запремином од 12,6 милиона метара кубних отпада, што чини пасивну депонију. Јаловина се негде осушила па се претворила у пепео, а негде је још мокра и слива се у реку. Киселине затроваше воду. Некада су на реци били мостићи, а поред ње путељци. Сада је све обрасло у коров. Само врбе показују правац где је било корито реке. Бујни шевар на несрећи реке, гради свој живот и буја читавим њеним током. Кривуда, баш као што је она некад. На појединим местима се види како се отпадна вода која иде из Бадовца, слива у реку. Ово је по документацији пасивна депонија, мада је 1/3 до ½ њеног језгра још увек житка маса. На левој страни реке налази се активна депонија звана Дечки поток, пројектована да прими 6,5 метара кубних јаловинског отпада, већ је на 2,5 милиона метара кубних попустила.

Бадовац је село изнад Грачанице, а подно рудника Кишница, које је исељено. Јаловина која је таложена изнад овог села покренула се, па је исељавање 85  кућа било неопходно. Саграђен је Нови Бадовац.

С обзиром на то да рудници не раде, престало се са даљим таложењем отпада. Шта урадити са Грачаницом којој претња непрестано стоји за вратом? Са манастиром подигнутим у 14. веку, задужбином краља Милутина? Село Грачаница некако дође срце косовске равнице. У њему бунари више немају питку воду. Када дува ветар, село засипа пепео са јаловишта. Питање је колико је здрав кукуруз који расте крај реке и грожђе из манастирског винограда који је још једино опстао.

Шта рећи о могућој опасности да се јаловина покрене под дејством јаче и дуготрајније кише или неког снажног ветра? Прекрило би село, вероватно и оно суседно, а Манастир би прекрила на 3,8 метара изнад крста. Када би се покренула јача активна депонија у којој се не врши дренажа, ланчано би пошло и оних 12,3 милиона кубних метара са друге обале. То је оно на шта мештани упозоравају, а еколози скрећу пажњу.

У овој причи постоје две светле тачке. То је један поточић са десне стране горњег тока реке који се бојажљиво прикрада из неког заборављеног окна и онда плахо урања у корито. Ту је још и поточара у у Лапљем Селу која замислите-ради! Значи, за нашу старицу има наде. А онда, има наде и за децу купаче, за очеве ораче и баштоване, за винограде, поточаре, врбе, мостове и бунаре, за здрав живот.

***

После готово три деценије овај текст изгледа гротескно у свом лирском оптимизму и са катаклизмичним питањима. Сада не бих на тај начин писала, али са још већом љубављу и интересовањем него тада, свакако. Стање реке готово је непромењено. Било је организовано чишћење и уређење корита, али је изостало одржавање. Ако се присетимо модре, сапуњаве воде и јаког смрада хемикалија у Лапљем Селу, немоћно констстујемо да се загађење реке наставља додатним отпадом. Трпи Грачанка. Нема ни оне чича Момине воденице која је давала наду.

Један угледан геолошки инжењер, Приштевац, желео је да помогне. Подносио је предлог пројекта за санацију јаловишта и његово озелењавање. Нико се није заинтересовао.

Тако остаје прича како је некада било, а Грачанка још увек чува свој ток. Ових дана сам је сликала. Тихо тече, бистра је и ако плитка. Дно је увек црвенкасто од наталожених метала.

Добра наша Грачанка.

Трпи лименке и кесе, као и неку заборављену цев близу моста. На њему повађене плоче, неравно је, па пролазник гледа куда хода и не обраћа пажњу на реку.

Као да је нормално да је она ту; била је и биће.

А човек жури и не обраћа пажњу.

Жалостиво и безгласно поразговарала сам са њом.

 Пише: Радмила Тодић Вулићевић