NITI ŽIVI, NITI MRE – reka Gračanka u zapisu od pre trideset godina

Par godina pre bombardovanja izlazio je časopis Prištinski magazin. U broju 21, koji je štampan septembra 1998. godine, objavljen je tekst sa nadnaslovom „Ekološki status Gračanke“. U to vreme u Prištini je postojalo Ekološko društvo „Gazimestan“ sa prof. dr Stevom Baljoševićem na čelu, pa smo zapažali i delovali. Podatke o Gračanki dobila sam od onih koji su je dobro poznavali, kao i njeno rudarsko okruženje. Tako je nastao tekst koji je objavljen nepotpisan.

Imala je Gračanka i vodenice potočare i puno riba, a onda se neko dosetio da jalovinu rude smešta na njene obale, da je truje i davi. Da je devojka, ponosila bi se svojom vitkošću i bujnošću. Da je starica, jadikovala bi nad svojim bremenom. Devojku su drski naružili, staricu su nemarni zapustili.

Ali, ona je zapravo reka Gračanka, nekada bujna, krivudava i bistra. Dok nije na njoj izgrađena brana, a izgrađena je 1966. godine, bila je puna vode i riba koje su se gotovo rukom mogle hvatati. Deca koja su po livadama čuvala stoku kupala su se u dubokim virovima i plandovala u vrbacima. Pomagala su majkama kada ispiraju veš i kudelju u plićaku. Krala su grožđe u lojzima koja su bila na proplanku i krastavce u nepreglednim plodnim baštama kraj reke. Imala je Gračanka i vodenice potočare, čak dvanaest na celom toku (četiri samo u Gračanici) u kojima su seljaci iz dvadesetak okolnih sela mleli svoje žito, jer kosovska ravnica je plodna i rodna…

Krivudala je Gračanka kroz tri sela: Gračanicu, Laplje Selo, Preoce, sve do ušća u Sitnicu,  u dužini od devetnaest i po kilometara. Svi su bili ponosni njome, kao lepom devojkom za koju se dostojan momak još nije našao.

Sve lepo, kao u bajci.

A onda, izgradnjom brane, smanjili su joj vodu. Odolevala je. Bolovala je, ali je tekla. Kiše su bile obilnije, jezero se izlivalo, neki potoci su pristizali iz obližnjih rudnika Kišnica i Ajvalija, tako da je naša junakinja još uvek bila za ponos.

Onda počinje sunovrat. Neko se dosetio da jalovinu rude olova, cinka, pirita, srebra i zlata iz dva rudnika smešta na obale reke Gračanke. Tako su počeli da je dave i truju. Danas je to starica koja niti živi, niti mre.

Jalovinska masa zauzima prostor u površini od pedeset hektara sa zapreminom od 12,6 miliona metara kubnih otpada, što čini pasivnu deponiju. Jalovina se negde osušila pa se pretvorila u pepeo, a negde je još mokra i sliva se u reku. Kiseline zatrovaše vodu. Nekada su na reci bili mostići, a pored nje puteljci. Sada je sve obraslo u korov. Samo vrbe pokazuju pravac gde je bilo korito reke. Bujni ševar na nesreći reke, gradi svoj život i buja čitavim njenim tokom. Krivuda, baš kao što je ona nekad. Na pojedinim mestima se vidi kako se otpadna voda koja ide iz Badovca, sliva u reku. Ovo je po dokumentaciji pasivna deponija, mada je 1/3 do ½ njenog jezgra još uvek žitka masa. Na levoj strani reke nalazi se aktivna deponija zvana Dečki potok, projektovana da primi 6,5 metara kubnih jalovinskog otpada, već je na 2,5 miliona metara kubnih popustila.

Badovac je selo iznad Gračanice, a podno rudnika Kišnica, koje je iseljeno. Jalovina koja je taložena iznad ovog sela pokrenula se, pa je iseljavanje 85  kuća bilo neophodno. Sagrađen je Novi Badovac.

S obzirom na to da rudnici ne rade, prestalo se sa daljim taloženjem otpada. Šta uraditi sa Gračanicom kojoj pretnja neprestano stoji za vratom? Sa manastirom podignutim u 14. veku, zadužbinom kralja Milutina? Selo Gračanica nekako dođe srce kosovske ravnice. U njemu bunari više nemaju pitku vodu. Kada duva vetar, selo zasipa pepeo sa jalovišta. Pitanje je koliko je zdrav kukuruz koji raste kraj reke i grožđe iz manastirskog vinograda koji je još jedino opstao.

Šta reći o mogućoj opasnosti da se jalovina pokrene pod dejstvom jače i dugotrajnije kiše ili nekog snažnog vetra? Prekrilo bi selo, verovatno i ono susedno, a Manastir bi prekrila na 3,8 metara iznad krsta. Kada bi se pokrenula jača aktivna deponija u kojoj se ne vrši drenaža, lančano bi pošlo i onih 12,3 miliona kubnih metara sa druge obale. To je ono na šta meštani upozoravaju, a ekolozi skreću pažnju.

U ovoj priči postoje dve svetle tačke. To je jedan potočić sa desne strane gornjeg toka reke koji se bojažljivo prikrada iz nekog zaboravljenog okna i onda plaho uranja u korito. Tu je još i potočara u u Lapljem Selu koja zamislite-radi! Znači, za našu staricu ima nade. A onda, ima nade i za decu kupače, za očeve orače i baštovane, za vinograde, potočare, vrbe, mostove i bunare, za zdrav život.

***

Posle gotovo tri decenije ovaj tekst izgleda groteskno u svom lirskom optimizmu i sa kataklizmičnim pitanjima. Sada ne bih na taj način pisala, ali sa još većom ljubavlju i interesovanjem nego tada, svakako. Stanje reke gotovo je nepromenjeno. Bilo je organizovano čišćenje i uređenje korita, ali je izostalo održavanje. Ako se prisetimo modre, sapunjave vode i jakog smrada hemikalija u Lapljem Selu, nemoćno konststujemo da se zagađenje reke nastavlja dodatnim otpadom. Trpi Gračanka. Nema ni one čiča Momine vodenice koja je davala nadu.

Jedan ugledan geološki inženjer, Prištevac, želeo je da pomogne. Podnosio je predlog projekta za sanaciju jalovišta i njegovo ozelenjavanje. Niko se nije zainteresovao.

Tako ostaje priča kako je nekada bilo, a Gračanka još uvek čuva svoj tok. Ovih dana sam je slikala. Tiho teče, bistra je i ako plitka. Dno je uvek crvenkasto od nataloženih metala.

Dobra naša Gračanka.

Trpi limenke i kese, kao i neku zaboravljenu cev blizu mosta. Na njemu povađene ploče, neravno je, pa prolaznik gleda kuda hoda i ne obraća pažnju na reku.

Kao da je normalno da je ona tu; bila je i biće.

A čovek žuri i ne obraća pažnju.

Žalostivo i bezglasno porazgovarala sam sa njom.

 Piše: Radmila Todić Vulićević