Четрири деценије од покушаја масовног исељавања Срба из Батуса: Преживели смо и бомбардовање и погром, шта још може да нам се деси?!

Проблеми косметских Срба са албанским екстремизомом нису почели 90 година прошлог века, са распадом тадашње СФРЈ већ много раније на шта нас подсећа и један од датума из наше новије историје. Ове године навршиле су се четири деценије од покушаја масовног исељавања Срба из села Батуса код Кососва Поља.

Тог 20. јуна, те 1986. године, полиција је у Косову Пољу зауставила колону Срби који су колективно кренули у сеобу пут Централне Србије. На овај корак одлучили су се из очаја будући да другачији начини инситуционалне борбе за права у тадашњој држави нису могли да остваре. Високи покрајиски и републички функционери успели су тада да спрече масовно исељавање Срба, али је овај догађај остао упамћен по томе што је показао потпуни слом ондашњег уставног уређења у односу на САП Косово и Метохија и истовремно убрзао политичке промене у Србији које су уследиле касније.

Где су 40 година касније Срби из Батуса, колико им је горе и како опстају?

Снимци мештана села Батуса код Косова Поља који су креули за Београд и негде на пути према Приштини пробијају кородон полиције нашли су се у свим инфомративним емисијама тадашње заједничке државе. Идеологија која је почивала на темељима „братства и јединства“ морала је да се сачува по сваку цену, а колона Срба која се дрзнула да своја права тражи у главном граду ондашње СФРЈ морала је да буде заустављена и враћена. Тада је дошло је и до сукоба грађана и полиције. Камере РТВ Приштина и РТВ Београд уснимиле су тог 20. јуна 1986. године људе у колони који су се на тракторима и пешице упутили пут центалне Србије. Све што су имали од стоке одвезали су и пустили у поље, а они су се у колони упутили за Београд. Револтирани вишедеценијским насиљем, притисцима, уценама али и ћутањем покрајнских органа, од којих су требали да имају заштиту, поручили су јавности да им је догорело до ноката те да више неће прећуткивати и трпети свакодневни терор.

Потискивање проблема Срба са Косова и Метохије од стране актуелних функционера на власти 1981, 82. године изашло је на површину, подсећа историчар Немања Димитријевић. Тадашњи председник СР Србије Иван Стамбили ће, наводи Димитријевић, на првом месту, доласком у Косово Поље и разговором са окупљеним народом покушао да реши проблем.

„Вишедеценијски нерешени проблеми Срба и сам неуспех Стамболића имао је за последицу да су Срби из Батуса код Косова Поља 20. јуна 1986. године одлучили да посегну за једном радикалнијом мером – колективним исељавањем са простора Косова и Метохије које је међутим, заустављено деловањем локалних партијских комитета али и полиције“, каже Димитријевић.  

Четрдесет година после покушаја масовног исељавања Срби из Батуса живе у још већем терору институција Приштине. Ово потврђују Синиша Арсић и Саша Савић из Батуса. Обојица су се те 1986. године нашли у исељеничкој колони. Један као десетогодишњак, други две године старији. Ипак су  били довољно зрели да схвате да им у својој земљи на свом имању нико не гарантује безбедност.

„Ја се сећам свега, тада је Азем Власи изашао са полицијом на пут између Косова Поља и Добрева и забранио нам да се селимо за Србију“, прича Синиша Арсић који је тада био дванаестогодишња али се сећа неправде који је тадашња власт чинила његовом народу.

„Неправда је била велика, ми као Срби нисмо ни тада имали право гласа, за све су се питали и о свему одлучивали они (Албанци).

„Ми смо били гости у својој држави“, допуњује га две године млађи Саша Савић такође из Батуса и додаје:

„Сви су редом узимали од нас! Узимала је комунистичка власт сваком ко је имао више од 10 хектара земље. Исто се дешава и сада под албанском влашћу иако нема комуниста“, тврди Саша Савић.

Србима није био дозвољен колективни одлазак, Косово су могли да напуштају само један по један

Догађаја са исељеничком колоном Срба живо се сећа и Миливојве Михајловић  дугогодишњи новинар Танјуга, Радио Телевизије Београд и бројних медијских кућа. Критичног дана је, како каже,  извештавао за приштинско лист „Јединство“.

„То је догађај који је можда на најаутентичнији начин описала фотографија фотографа „Јединства“ Драгана Јовановића. То је она слика где је постављен кордон полиције са шлемовима а испред њих су људи који предвођени Божом Марковићем седе на асфалту негде између Приштине и Косова Поља. Та фотографија је тада, чини ми се, и добила неке награде у тадашњој Југославији. То је моменат када смо сви ми новинари, који смо са тог догађаја извештавали да Србима није допуштен колективни одлазак са Косова, већ да могу да одлазе један по један, да „цуре“, да тако кажем, јер је колективни одлазак био „црвена застава“, односно аларм за јавно мњење тадашње Југославије“, прича Михајловић.  

Историчар Немања Димитријевић још и додаје да нерешени вишедеценијски проблеми као и неуспех мисије тадашњег председника СР Србије Ивана Стамболића директно довео до покушаја исељавања Срба који се са садашње временске дистанце тумачи као вапај упућен држави за помоћ.

„Четири деценије касније ми овај догађај тумачимо као вапај обесправљених Срба који су својим поступком покренули политичке процесе решавања питања Срба на простору КиМ али и алармирања српске и југословенске јавности о постојећем проблему Срба у јужној покрајини“, каже Димитријевић.

Јавност је алармирана, а то је значило да се пасиван однос покрајинских и савезних власти према таласу албанског наицонализма, етничког насиља и притисака више није могао гурати под тепих.

Колону, Срба који више нису желели да ћуте предводио је Божа Марковић из Батуса. Логистичку али и политичку подршку обезбеђували су Коста Булатовић и Мирослав Шолевић из Косова Поља. Догађај из јуна 1986. године покренуо је касније серију масовних одлазака косовских Срба у Савезну скупштину у Београду. Све то довело је до још дубље политичке кризе у тадашњој Југослваији и било увод у промену Устава из 1974. године.

Покушај колективне сеобе Срба из Батуса била је кап која је прелила чашу, присећа се тог времена Миливоје Михајловић.

„Ми смо као новинари свакодневно имали вести које су говориле о притисцима, о малтретирању српских ђака у метохијским селима док су одлазили или се враћали из школе, о паљењу летине, пљачки стоке и трактора. Отприлике у то време је настала у антологијска песма Ђорђа Балашевића „Не ломите ми багрење“ која је била поетски одраз тог стања на Косову“, говори Михајловић.

Наводи да тадашње Југословенске власти нису желели никакве проблеме јер су се бавиле некаквим „центрифугалним“ силама у целој земљи, где су све републике размишљале о својој државности и аутономији те да је у таквом систему и тренутку положај Срба био у потпуном запећку.

У то време, подсећа Миливоје Михајловић почео је да се рађа и српски покрет отпора на Косову и Метохији.

„Сећам се одлично Боже Марковића, старца који је тада имао више од 80 година. Он би кад год се кретало у неку „акцију“ против власти који су ноншалантно гледале на проблеме косметских Срба говорио; „Децо, замном и само без ексцеса!“. Ми смо разговарали са њим. Он је био човек из народа са невероватним осећајем за политику, правду и у то време врло ретком храброшћу и бунтом према властима“, говори Михајловић.

Синиша Арсић се присећа момента када је на путу између Косова Поља и Приштине са кородом полиције пред њих изашао тадашњи председник Општинског комитета Савеза комуниста Косова Азем Власи.

„Он нас је зауставио са полицијом ми смо пошли да се селимо сећам се да је рекао да онај ко нас тера на ово не мисли нам добро“, говори Арсић.

Дугогодишњи уредник и новинар бројних редакција Миливоје Михајловић каже да је Власи био политичар са беграундом Титовог омладинца који је остављао утисак човека југословенске орјентације.

„Године 1981. пре овог догађаја између Косова Поља и Приштине Азем Власи је био жестоки противник тадашњих демонстрација Албанаца. Мислим да је и он озбиљно учествовао у том процесу коминистички банално назване акције идејно – политичке диференцијације када су из Савеза комуниста искључивали људе који су учествовали у демонстрацијама. Азем Власи је тада био југословенске орјентације није био противник Срба, чак је био и један од ретких албанских политичара који је могао да разговара са Србима. Мислим да се ова његова изјава које се присећа ваш саговорник догодила касније, непосредно пре хапшења Азема Власија када је тај популистички покрет код Срба кренуо и са оном чувеном „Јогурт револуцијом“ из Војводине па преко целе Србије. У том периоду 1985, 86, 87. године је по мом утиску, Азем Власи је био један од Албанаца који су чврсто бранили Југославију“, каже Михајловић.

После демонстација 1981. дошло је до отаварања „косовског питања“ од стране власти СФРЈ

Косовско питање под којим се подразумева уставни положај покрајине, положај Срба на територији САП Косово и Метохија као и питање масовног исељавања Срба и Црногораца нашло се на дневном реду Србије и Југославије после демонстрација које су у Покрајини организоване 1981. године. Демонстрације албанских сепаратиста и сецесиониста су од старне тадашњег руководства СФР Југославије оцењено као напад на уставни поредак земље.

Историчар Немања Димитријевић каже да су измењене друштвено политичке околности у СФРЈ настале после смрти доживотног председника маршала Тита, као и апели и петиције истакнутих интелектуалаца са простора Србије али и активан рад политичких представника Срба са Косова и Метохије окупљених око такозване „Косовопољске групе“ допринели убрзаном отварању „косовског питања“

„Окупљени у „Косовопољској групи“ решавање проблема својих сународника видели су у разговорима са руководством СР Србије на првом месту са Николом Љубичиће, Дражом Марковићем, Душаном Чкребићем, Иваном Стамболићем и Слободаном Милошевићем“, каже Димитријевић.

 У југословенском простору догађај са Косова наишао је на медијску пажњу чиме је прекинута дугогодишња пракса ћутања о етничким тезнзијама у САП Косово и Метохија, у циљу очувања идеологије „братства и јединства“.

Новинар Миливоје Михајловић се сећа још неких „симбиличнихј“ догађаја из тог периода.

„ Тада је у селу Прекале, истакнута табла: СЕЛО НА ПРОДАЈУ!, а тада су и многе српксе куће на Косову имале на капијама натписе: КУЋА НА ПРОДАЈУ! То је био очигледан знак егзодуса Срба са Косова, тако да је покушај исељавања Срба из села Батуса заправио био велико упозорење тадашњим Југословенским властима, да се на Косову дешавају невероватни притисци на Србе и Црногореце“, наставља Михајловић.

Када је колона Срба из Батуса која је кренула за централну Србију стигла до одређеног места између Приштине и Косова Поља даље се није могло. Било је очигледно, присећа се Миливоје Михајловић да је полиција добила налог да не допусти Србима да крену у колективну сеобу.

„ Онда би ово питање засигурно покренуло и међународну јавност, а овако је остала само унутар југословенска вест“, каже Михајловић. 

Насиље Албанаца над косметским Србима има много дужу предисторију од државе у чијим су они границама као национална мањина наставили да живе.

„У историјској перспективи територија Косова и Метохије била је место сукоба српске и албанске националне идеје што је условило да реч неповерење обележи њихов однос. Насиље нас српским народом на територији Косова и Метохије одвија се више од два века. Оно није спонтано већ је ораганизовано и циљано. Спроводи се у циљу уништавања цркава, манастира и гробаља и споменика српског народа који сведоче о његовом многовековном присуству на територији Косова и Метохије“, каже историчар Немања Димитријевић.

Батусе четири деценије после покушаја масовног исељавања: Срби и даље одлазе само у тишини

Вековно присуство, историјске чињенице, материјални и нематеријални докази не значе много креаторима нових политика, граница и псеудонаука.

Тако су се Срби из Батуса као и сви њихову сународници четрдесет година касније нашли у „раљама“ нове косовске стварности. Сада су према плану о децентрализаији уместо Косову Пољу припојени Грачаници која је у међувремну постала општима са већинским српским становништвом. За ове људе ништа се набоље није променило, чак је и много теже него те 1986.

„Ако покушамо хладне главе да размишљамо о том периоду, то је заправо био један од јачих вапаја косметских Срба да се стање у покрајини можра променити али да се не промени на штету Албанаца нити Срба, нити било кога, већ да ти људи могу да живе достојанствено. Побуне су се догодиле и у метохијским селима Долац и Дрсник код Клине, људима је било преко главе, нису више имали снаге да прате своју децу до школа јер су то земљорадници који су моралил да раде своја имања. Богосав Бацић је био из Дрсника један од лидера тог српског покрета отпора.  То је био вапај да се не деси оно што се касније догодило. То су били људи који нису били против својих комшија Албанаца, али су били против оних који су им загорчавали живот и на неки начин спроводили процес тихог етничког чишћења као рефлекс на догађаје из 1981. године на демонстарције које су биле спречене“, каже новинар Миливоје Михајловић.

Косовски проблем се не може поставити и посматрати из контекста времена у последњих 40 већ у последњих пет стотина година тврде познаваоци овдашњих прилика.  

Миливоје Михајловић подсећа да се процес притисака и сама ситуација на Косову и Метохији увек се одвијала у циклусима тако што кад једна страна дође на власт она ту предност искористи  не да би побољшала међусобне односе већ да би се на некин чаин осветила за нешто што се дешавало у ранијем периоду.

„Мислим да је и данашње Косово као и тадашње као и Косово много година пре тога заправо било место за надметање екстремиста“, каже Михајловић.

А шта кажу они који и данас живе и сведоче о албанском терору који, тврде никада није престајао, с тим што је  данас у пуној експанзији.

 „Исрено да вам кажем, не сметају мени Албанци али ми сметају њихови закони. Они сада хапсе неке људе нико не зна зашто, као за наводни ратни злочин. Па, какав ратни злочин кад је човек живео ту све време и нигде није одлазио. Није он ратни злочинац него су они бацили око  на његову земљу и имање и не знају како другачије да му је одузму“, прича Синиша Арсић из Батуса.

Покушај колективног исељавања Срба из Батуса али и Клине и Косова Поља био је не само драматачинан већ и кључни догађај који је узбуркао јавност али и тадашњи политички врх  ушушкан у властитом конформизму који је почивао на идеологији „братства и јединства“.  Он је сасвим сигурно довео је до промена на републичкој и покрајинској политичкој сцени, а такође условио и ланац политичких потреса у тадашњој СФРЈ.

Последице овог догађаја, четири деценије касније, јасно су уочљиве у потпуно промењеној демографској, политичкој и безбедносној стварности на терену. Оно што је тада почело као вапај и покушај колективног протеста, данас сведочимо, оставило је трајне историјске последице по наш народ.

„Сам себи кажем да ли постоји нешто још горе од овога што нам се десило“, говори четрири деценије касније Саша Савић из Баутса.

Додаје да му ни данас није сасвим јасно да ли су Срби преговорима и споразумима нешто добили или су изгубили све осим наде да боље мора дићи, кад… тад…  

„Наш оптимизам је јак да није тако ја не бих овде ни тренутка остао. Нисмо продали ни центиметар земље, у Србији не поседујемо ништа, преживели смо погром, преживели бомбардовање, све смо прошлли,  шта још горе може да буде од тога не знам…“, закључне су речи Саше Савића као и многих Срба са Космета којима су вера и нада једино за шта се још увек грчевито држе….

Иван Миљковић