Četriri decenije od pokušaja masovnog iseljavanja Srba iz Batusa: Preživeli smo i bombardovanje i pogrom, šta još može da nam se desi?!

Problemi kosmetskih Srba sa albanskim ekstremizomom nisu počeli 90 godina prošlog veka, sa raspadom tadašnje SFRJ već mnogo ranije na šta nas podseća i jedan od datuma iz naše novije istorije. Ove godine navršile su se četiri decenije od pokušaja masovnog iseljavanja Srba iz sela Batusa kod Kososva Polja.

Tog 20. juna, te 1986. godine, policija je u Kosovu Polju zaustavila kolonu Srbi koji su kolektivno krenuli u seobu put Centralne Srbije. Na ovaj korak odlučili su se iz očaja budući da drugačiji načini insitucionalne borbe za prava u tadašnjoj državi nisu mogli da ostvare. Visoki pokrajiski i republički funkcioneri uspeli su tada da spreče masovno iseljavanje Srba, ali je ovaj događaj ostao upamćen po tome što je pokazao potpuni slom ondašnjeg ustavnog uređenja u odnosu na SAP Kosovo i Metohija i istovremno ubrzao političke promene u Srbiji koje su usledile kasnije.

Gde su 40 godina kasnije Srbi iz Batusa, koliko im je gore i kako opstaju?

Snimci meštana sela Batusa kod Kosova Polja koji su kreuli za Beograd i negde na puti prema Prištini probijaju korodon policije našli su se u svim infomrativnim emisijama tadašnje zajedničke države. Ideologija koja je počivala na temeljima „bratstva i jedinstva“ morala je da se sačuva po svaku cenu, a kolona Srba koja se drznula da svoja prava traži u glavnom gradu ondašnje SFRJ morala je da bude zaustavljena i vraćena. Tada je došlo je i do sukoba građana i policije. Kamere RTV Priština i RTV Beograd usnimile su tog 20. juna 1986. godine ljude u koloni koji su se na traktorima i pešice uputili put centalne Srbije. Sve što su imali od stoke odvezali su i pustili u polje, a oni su se u koloni uputili za Beograd. Revoltirani višedecenijskim nasiljem, pritiscima, ucenama ali i ćutanjem pokrajnskih organa, od kojih su trebali da imaju zaštitu, poručili su javnosti da im je dogorelo do nokata te da više neće prećutkivati i trpeti svakodnevni teror.

Potiskivanje problema Srba sa Kosova i Metohije od strane aktuelnih funkcionera na vlasti 1981, 82. godine izašlo je na površinu, podseća istoričar Nemanja Dimitrijević. Tadašnji predsednik SR Srbije Ivan Stambili će, navodi Dimitrijević, na prvom mestu, dolaskom u Kosovo Polje i razgovorom sa okupljenim narodom pokušao da reši problem.

„Višedecenijski nerešeni problemi Srba i sam neuspeh Stambolića imao je za posledicu da su Srbi iz Batusa kod Kosova Polja 20. juna 1986. godine odlučili da posegnu za jednom radikalnijom merom – kolektivnim iseljavanjem sa prostora Kosova i Metohije koje je međutim, zaustavljeno delovanjem lokalnih partijskih komiteta ali i policije“, kaže Dimitrijević.  

Četrdeset godina posle pokušaja masovnog iseljavanja Srbi iz Batusa žive u još većem teroru institucija Prištine. Ovo potvrđuju Siniša Arsić i Saša Savić iz Batusa. Obojica su se te 1986. godine našli u iseljeničkoj koloni. Jedan kao desetogodišnjak, drugi dve godine stariji. Ipak su  bili dovoljno zreli da shvate da im u svojoj zemlji na svom imanju niko ne garantuje bezbednost.

„Ja se sećam svega, tada je Azem Vlasi izašao sa policijom na put između Kosova Polja i Dobreva i zabranio nam da se selimo za Srbiju“, priča Siniša Arsić koji je tada bio dvanaestogodišnja ali se seća nepravde koji je tadašnja vlast činila njegovom narodu.

„Nepravda je bila velika, mi kao Srbi nismo ni tada imali pravo glasa, za sve su se pitali i o svemu odlučivali oni (Albanci).

„Mi smo bili gosti u svojoj državi“, dopunjuje ga dve godine mlađi Saša Savić takođe iz Batusa i dodaje:

„Svi su redom uzimali od nas! Uzimala je komunistička vlast svakom ko je imao više od 10 hektara zemlje. Isto se dešava i sada pod albanskom vlašću iako nema komunista“, tvrdi Saša Savić.

Srbima nije bio dozvoljen kolektivni odlazak, Kosovo su mogli da napuštaju samo jedan po jedan

Događaja sa iseljeničkom kolonom Srba živo se seća i Milivojve Mihajlović  dugogodišnji novinar Tanjuga, Radio Televizije Beograd i brojnih medijskih kuća. Kritičnog dana je, kako kaže,  izveštavao za prištinsko list „Jedinstvo“.

„To je događaj koji je možda na najautentičniji način opisala fotografija fotografa „Jedinstva“ Dragana Jovanovića. To je ona slika gde je postavljen kordon policije sa šlemovima a ispred njih su ljudi koji predvođeni Božom Markovićem sede na asfaltu negde između Prištine i Kosova Polja. Ta fotografija je tada, čini mi se, i dobila neke nagrade u tadašnjoj Jugoslaviji. To je momenat kada smo svi mi novinari, koji smo sa tog događaja izveštavali da Srbima nije dopušten kolektivni odlazak sa Kosova, već da mogu da odlaze jedan po jedan, da „cure“, da tako kažem, jer je kolektivni odlazak bio „crvena zastava“, odnosno alarm za javno mnjenje tadašnje Jugoslavije“, priča Mihajlović.  

Istoričar Nemanja Dimitrijević još i dodaje da nerešeni višedecenijski problemi kao i neuspeh misije tadašnjeg predsednika SR Srbije Ivana Stambolića direktno doveo do pokušaja iseljavanja Srba koji se sa sadašnje vremenske distance tumači kao vapaj upućen državi za pomoć.

„Četiri decenije kasnije mi ovaj događaj tumačimo kao vapaj obespravljenih Srba koji su svojim postupkom pokrenuli političke procese rešavanja pitanja Srba na prostoru KiM ali i alarmiranja srpske i jugoslovenske javnosti o postojećem problemu Srba u južnoj pokrajini“, kaže Dimitrijević.

Javnost je alarmirana, a to je značilo da se pasivan odnos pokrajinskih i saveznih vlasti prema talasu albanskog naiconalizma, etničkog nasilja i pritisaka više nije mogao gurati pod tepih.

Kolonu, Srba koji više nisu želeli da ćute predvodio je Boža Marković iz Batusa. Logističku ali i političku podršku obezbeđuvali su Kosta Bulatović i Miroslav Šolević iz Kosova Polja. Događaj iz juna 1986. godine pokrenuo je kasnije seriju masovnih odlazaka kosovskih Srba u Saveznu skupštinu u Beogradu. Sve to dovelo je do još dublje političke krize u tadašnjoj Jugoslvaiji i bilo uvod u promenu Ustava iz 1974. godine.

Pokušaj kolektivne seobe Srba iz Batusa bila je kap koja je prelila čašu, priseća se tog vremena Milivoje Mihajlović.

„Mi smo kao novinari svakodnevno imali vesti koje su govorile o pritiscima, o maltretiranju srpskih đaka u metohijskim selima dok su odlazili ili se vraćali iz škole, o paljenju letine, pljački stoke i traktora. Otprilike u to vreme je nastala u antologijska pesma Đorđa Balaševića „Ne lomite mi bagrenje“ koja je bila poetski odraz tog stanja na Kosovu“, govori Mihajlović.

Navodi da tadašnje Jugoslovenske vlasti nisu želeli nikakve probleme jer su se bavile nekakvim „centrifugalnim“ silama u celoj zemlji, gde su sve republike razmišljale o svojoj državnosti i autonomiji te da je u takvom sistemu i trenutku položaj Srba bio u potpunom zapećku.

U to vreme, podseća Milivoje Mihajlović počeo je da se rađa i srpski pokret otpora na Kosovu i Metohiji.

„Sećam se odlično Bože Markovića, starca koji je tada imao više od 80 godina. On bi kad god se kretalo u neku „akciju“ protiv vlasti koji su nonšalantno gledale na probleme kosmetskih Srba govorio; „Deco, zamnom i samo bez ekscesa!“. Mi smo razgovarali sa njim. On je bio čovek iz naroda sa neverovatnim osećajem za politiku, pravdu i u to vreme vrlo retkom hrabrošću i buntom prema vlastima“, govori Mihajlović.

Siniša Arsić se priseća momenta kada je na putu između Kosova Polja i Prištine sa korodom policije pred njih izašao tadašnji predsednik Opštinskog komiteta Saveza komunista Kosova Azem Vlasi.

„On nas je zaustavio sa policijom mi smo pošli da se selimo sećam se da je rekao da onaj ko nas tera na ovo ne misli nam dobro“, govori Arsić.

Dugogodišnji urednik i novinar brojnih redakcija Milivoje Mihajlović kaže da je Vlasi bio političar sa begraundom Titovog omladinca koji je ostavljao utisak čoveka jugoslovenske orjentacije.

„Godine 1981. pre ovog događaja između Kosova Polja i Prištine Azem Vlasi je bio žestoki protivnik tadašnjih demonstracija Albanaca. Mislim da je i on ozbiljno učestvovao u tom procesu koministički banalno nazvane akcije idejno – političke diferencijacije kada su iz Saveza komunista isključivali ljude koji su učestvovali u demonstracijama. Azem Vlasi je tada bio jugoslovenske orjentacije nije bio protivnik Srba, čak je bio i jedan od retkih albanskih političara koji je mogao da razgovara sa Srbima. Mislim da se ova njegova izjava koje se priseća vaš sagovornik dogodila kasnije, neposredno pre hapšenja Azema Vlasija kada je taj populistički pokret kod Srba krenuo i sa onom čuvenom „Jogurt revolucijom“ iz Vojvodine pa preko cele Srbije. U tom periodu 1985, 86, 87. godine je po mom utisku, Azem Vlasi je bio jedan od Albanaca koji su čvrsto branili Jugoslaviju“, kaže Mihajlović.

Posle demonstacija 1981. došlo je do otavaranja „kosovskog pitanja“ od strane vlasti SFRJ

Kosovsko pitanje pod kojim se podrazumeva ustavni položaj pokrajine, položaj Srba na teritoriji SAP Kosovo i Metohija kao i pitanje masovnog iseljavanja Srba i Crnogoraca našlo se na dnevnom redu Srbije i Jugoslavije posle demonstracija koje su u Pokrajini organizovane 1981. godine. Demonstracije albanskih separatista i secesionista su od starne tadašnjeg rukovodstva SFR Jugoslavije ocenjeno kao napad na ustavni poredak zemlje.

Istoričar Nemanja Dimitrijević kaže da su izmenjene društveno političke okolnosti u SFRJ nastale posle smrti doživotnog predsednika maršala Tita, kao i apeli i peticije istaknutih intelektualaca sa prostora Srbije ali i aktivan rad političkih predstavnika Srba sa Kosova i Metohije okupljenih oko takozvane „Kosovopoljske grupe“ doprineli ubrzanom otvaranju „kosovskog pitanja“

„Okupljeni u „Kosovopoljskoj grupi“ rešavanje problema svojih sunarodnika videli su u razgovorima sa rukovodstvom SR Srbije na prvom mestu sa Nikolom Ljubičiće, Dražom Markovićem, Dušanom Čkrebićem, Ivanom Stambolićem i Slobodanom Miloševićem“, kaže Dimitrijević.

 U jugoslovenskom prostoru događaj sa Kosova naišao je na medijsku pažnju čime je prekinuta dugogodišnja praksa ćutanja o etničkim teznzijama u SAP Kosovo i Metohija, u cilju očuvanja ideologije „bratstva i jedinstva“.

Novinar Milivoje Mihajlović se seća još nekih „simbiličnihj“ događaja iz tog perioda.

„ Tada je u selu Prekale, istaknuta tabla: SELO NA PRODAJU!, a tada su i mnoge srpkse kuće na Kosovu imale na kapijama natpise: KUĆA NA PRODAJU! To je bio očigledan znak egzodusa Srba sa Kosova, tako da je pokušaj iseljavanja Srba iz sela Batusa zapravio bio veliko upozorenje tadašnjim Jugoslovenskim vlastima, da se na Kosovu dešavaju neverovatni pritisci na Srbe i Crnogorece“, nastavlja Mihajlović.

Kada je kolona Srba iz Batusa koja je krenula za centralnu Srbiju stigla do određenog mesta između Prištine i Kosova Polja dalje se nije moglo. Bilo je očigledno, priseća se Milivoje Mihajlović da je policija dobila nalog da ne dopusti Srbima da krenu u kolektivnu seobu.

„ Onda bi ovo pitanje zasigurno pokrenulo i međunarodnu javnost, a ovako je ostala samo unutar jugoslovenska vest“, kaže Mihajlović. 

Nasilje Albanaca nad kosmetskim Srbima ima mnogo dužu predistoriju od države u čijim su oni granicama kao nacionalna manjina nastavili da žive.

„U istorijskoj perspektivi teritorija Kosova i Metohije bila je mesto sukoba srpske i albanske nacionalne ideje što je uslovilo da reč nepoverenje obeleži njihov odnos. Nasilje nas srpskim narodom na teritoriji Kosova i Metohije odvija se više od dva veka. Ono nije spontano već je oraganizovano i ciljano. Sprovodi se u cilju uništavanja crkava, manastira i grobalja i spomenika srpskog naroda koji svedoče o njegovom mnogovekovnom prisustvu na teritoriji Kosova i Metohije“, kaže istoričar Nemanja Dimitrijević.

Batuse četiri decenije posle pokušaja masovnog iseljavanja: Srbi i dalje odlaze samo u tišini

Vekovno prisustvo, istorijske činjenice, materijalni i nematerijalni dokazi ne znače mnogo kreatorima novih politika, granica i pseudonauka.

Tako su se Srbi iz Batusa kao i svi njihovu sunarodnici četrdeset godina kasnije našli u „raljama“ nove kosovske stvarnosti. Sada su prema planu o decentralizaiji umesto Kosovu Polju pripojeni Gračanici koja je u međuvremnu postala opštima sa većinskim srpskim stanovništvom. Za ove ljude ništa se nabolje nije promenilo, čak je i mnogo teže nego te 1986.

„Ako pokušamo hladne glave da razmišljamo o tom periodu, to je zapravo bio jedan od jačih vapaja kosmetskih Srba da se stanje u pokrajini možra promeniti ali da se ne promeni na štetu Albanaca niti Srba, niti bilo koga, već da ti ljudi mogu da žive dostojanstveno. Pobune su se dogodile i u metohijskim selima Dolac i Drsnik kod Kline, ljudima je bilo preko glave, nisu više imali snage da prate svoju decu do škola jer su to zemljoradnici koji su moralil da rade svoja imanja. Bogosav Bacić je bio iz Drsnika jedan od lidera tog srpskog pokreta otpora.  To je bio vapaj da se ne desi ono što se kasnije dogodilo. To su bili ljudi koji nisu bili protiv svojih komšija Albanaca, ali su bili protiv onih koji su im zagorčavali život i na neki način sprovodili proces tihog etničkog čišćenja kao refleks na događaje iz 1981. godine na demonstarcije koje su bile sprečene“, kaže novinar Milivoje Mihajlović.

Kosovski problem se ne može postaviti i posmatrati iz konteksta vremena u poslednjih 40 već u poslednjih pet stotina godina tvrde poznavaoci ovdašnjih prilika.  

Milivoje Mihajlović podseća da se proces pritisaka i sama situacija na Kosovu i Metohiji uvek se odvijala u ciklusima tako što kad jedna strana dođe na vlast ona tu prednost iskoristi  ne da bi poboljšala međusobne odnose već da bi se na nekin čain osvetila za nešto što se dešavalo u ranijem periodu.

„Mislim da je i današnje Kosovo kao i tadašnje kao i Kosovo mnogo godina pre toga zapravo bilo mesto za nadmetanje ekstremista“, kaže Mihajlović.

A šta kažu oni koji i danas žive i svedoče o albanskom teroru koji, tvrde nikada nije prestajao, s tim što je  danas u punoj ekspanziji.

 „Isreno da vam kažem, ne smetaju meni Albanci ali mi smetaju njihovi zakoni. Oni sada hapse neke ljude niko ne zna zašto, kao za navodni ratni zločin. Pa, kakav ratni zločin kad je čovek živeo tu sve vreme i nigde nije odlazio. Nije on ratni zločinac nego su oni bacili oko  na njegovu zemlju i imanje i ne znaju kako drugačije da mu je oduzmu“, priča Siniša Arsić iz Batusa.

Pokušaj kolektivnog iseljavanja Srba iz Batusa ali i Kline i Kosova Polja bio je ne samo dramatačinan već i ključni događaj koji je uzburkao javnost ali i tadašnji politički vrh  ušuškan u vlastitom konformizmu koji je počivao na ideologiji „bratstva i jedinstva“.  On je sasvim sigurno doveo je do promena na republičkoj i pokrajinskoj političkoj sceni, a takođe uslovio i lanac političkih potresa u tadašnjoj SFRJ.

Posledice ovog događaja, četiri decenije kasnije, jasno su uočljive u potpuno promenjenoj demografskoj, političkoj i bezbednosnoj stvarnosti na terenu. Ono što je tada počelo kao vapaj i pokušaj kolektivnog protesta, danas svedočimo, ostavilo je trajne istorijske posledice po naš narod.

„Sam sebi kažem da li postoji nešto još gore od ovoga što nam se desilo“, govori četriri decenije kasnije Saša Savić iz Bautsa.

Dodaje da mu ni danas nije sasvim jasno da li su Srbi pregovorima i sporazumima nešto dobili ili su izgubili sve osim nade da bolje mora dići, kad… tad…  

„Naš optimizam je jak da nije tako ja ne bih ovde ni trenutka ostao. Nismo prodali ni centimetar zemlje, u Srbiji ne posedujemo ništa, preživeli smo pogrom, preživeli bombardovanje, sve smo prošlli,  šta još gore može da bude od toga ne znam…“, zaključne su reči Saše Savića kao i mnogih Srba sa Kosmeta kojima su vera i nada jedino za šta se još uvek grčevito drže….

Ivan Miljković