Od Gračanice do Gradine, od kulture sećanja do kulture pamćenja

Kulturu pamćenja profesor Duško Čelić definiše kao segment ljudskog prava na život. Dakle, kada ne dozvoljavamo da se preda zaboravu martovski pogrom 2004. godine, mi smo onda na terenu kulture sećanja ali kada uporno insistiramo da ne zaboravimo genocid tokom Drugog svetskog rata nad srpskim narodom širom današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, mi na taj način baštinimo kulturu pamćenja.  

Tradicionalno na otvaranju Vidovdanskih svečanosti, uz uvek identičnu ushićenost povodom predstojećeg praznika, na ulazu u galeriju Doma kulture Gračanica, sretoh svog prijatelja Ivana Miljkovića, s kojim uvek rado delim priče pokloničkih putovanja, kojima pokušavamo da se borimo za srpsku kulturu pamćenja.

To nije samo borba protiv zaborava, manipulacije i falsifikovanja istorije, gde žrtva postaje dželat, a zločin pravedna kazna. To je i borba sa samim sobom, sopstvenom taštinom i kako se to danas moderno kaže, sa sopstvenom „komfor zonom“. Obmanjujemo sami sebe, kako nam nije potreban dodatan stres i tuđa muka, kao da nam je malo ove naše muke ovde, doduše, i to  nije bez logike, svakako je ljudski. Međutim, mi svesno ostajemo zaključani u svojoj „komfor zoni“ verujući da smo tu bezbedni i da tu možemo naći mir. Ali to nije „komfor zona“,  već logor u kome živimo – glumimo život, u kome sami sebe zatvaramo, samoobmanom, a ona je opasna i za ljude i za narode.

Na otvaranju Vidovdanskih svečanosti, jedan od govornika bio je i Živojin Rakočević, direktor Doma kulture, književnik i novinar. Izgovorio je nekoliko rečenica koje bude čoveka i nagone ga da čupa te „logorske žice“ samoobmane. Osvrćući se na značaj Vidovdana za srpski narod, kulturu i istoriju, rekao je: „Sve što svetost i svetlost Vidovdana nije dotakla na našem srpskom prostoru, nestalo je, nije preživelo ni vreme ni ljude“.

Vidovdanske svečanosti su otvorene izložbom slika „(O)snovi“ dr Danila Vuksanovića iz Novog Sada, inače programskim direktorom Galerije Matice Srpske, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade Longin za sveukupno stvaralaštvo u oblasti likovne umetnosti. Nadovezavši se na sam naslov izložbe, Rakočević zaključuje, „Da je sam naslov i više nego simboličan, jer Vidovdan je osnov našeg nadanja, vera u Vaskrsenje i život večni“.

Kasnije tokom večeri, sa Ivanom, ne komentarišem izložbu, slike koje i onako ne razumem, ljude znane i neznane izbegavam, bilo je tu gostiju, brojnih umetnika koji su se slili u Gračanicu na Vidovdansku likovnu koloniju, sa čitavog našeg glagoljivog svetosavskog i vidovdanskog prostora. Sve vreme mom sagovorniku pokušavam da dočaram strahovitu lepotu Une i Save na granici današnje Hrvatske i Republike Srpske, kao i užasavajuće tajne, tragedije ljudske prirode, koje i dalje skrivaju ove dve reke a (ne)ljudi im i dalje pomažu u tome.

Početak juna, iz pred-vidovdanske Gračanice, krećem sa kolegama iz Doma kulture „Gračanica“, istoričarem Gudžićem i književnikom Milenkovićem, ka Banjaluci. U Beogradu nas čeka dragi prijatelj i kolega sa  Instituta za savremenu istoriju, Benkovčanin sa kosovskom dušom, dr Milan Gulić. Nastavljamo zajedno, prijatelji i kolege iz Društva istoričara Republike Srpske „Milorad Ekmečić“ organizovali su promociju prve knjige zbornika „Martovski pogrom 2004 uzroci, razaranja, posledice“, u Banskom dvoru.

Dva puta iz Beograda vode ka Banjaluci, jedan put vodi preko „koridora“, tačnije preko Semberije, Brčkog, Posavine i Doboja, odakle kreće autoput, „9 januar“ do Banjaluke. Drugi put vodi preko Srema i Slavonije, autoputom Beograd-Zagreb, odnosno, Beograd-Gradiška (Republika Srpska). Još u Gračanici smo odlučili da ćemo napraviti pun krug, i da ćemo se vraćati preko Hrvatske, gde ćemo usput posetiti Donju Gradinu sa naše strane, a preko Save u Slavoniji, manastir u Jasenovcu i spomen područje Jasenovac.

Republika Srpska je nesumnjivo dostojan utemeljivač savremene srpske kulture pamćenja na institucionalnom, političkom, akademskom i društvenom nivou. Namerno izbegavam da pišem o kulturi sećanja, već insistiram na kulturi pamćenja, pod utiskom besede docenta dr Duška Čelića sa Pravnog fakulteta.

Na promociji druge knjige zbornika „Martovski pogrom 2004. godine“… u Gračanici. Stari Prištevac Duško Čelić, prisećajući se detinjstva provedenog u blizini crkve Sv. Nikole, objašnjava suštinsku razliku između kulture sećanja i kulture pamćenja. Sećanje je ono što karakteriše nas savremenike. Sećamo se onog što smo doživeli ili na neki drugi način svedočimo o tome, a pamćenje je ono što nam je predato, ono što se dešavalo sa našim narodom mnogo pre nas. Kulturu pamćenja profesor Čelić definiše kao segment ljudskog prava na život. Dakle, kada ne dozvoljavamo da se preda zaboravu martovski pogrom 2004. godine, mi smo onda na terenu kulture sećanja ali kada uporno insistiramo da ne zaboravimo genocid tokom Drugog svetskog rata nad srpskim narodom širom današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, mi na taj način baštinimo kulturu pamćenja.  

Kulturi sećanja i pamćenja se brižljivo i detaljno pridaje pažnja u Republici Srpskoj, to je primetno svakom putniku namerniku koji tuda prolazi. U gotovo svakom naseljenom mestu, selu, varoši i gradu postoji spomenik, u nekima i više, poginulim srpskim vojnicima u građanskom ratu u BiH 1992-1995. Ponegde, odmah je tu u blizini i spomenik posvećen borcima NOB-a ili ubijenoj srpskoj nejači tokom Drugom svetskog rata. Banjaluka predstavlja ne samo najveći i najrazvijeniji grad u Republici Srpskoj, već i jedan od najznačajnih centara srpske kulture sećanja i pamćenja uopšte. U tom smislu Banjaluka je postavila „domaći zadatak“ većini srpskih gradova koji su podneli velike žrtve u ratovima za jugoslovensko nasleđe 90-tih godina XX veka. Naime, 8. januara 2026. godine otvoreno je Centralno spomen obeležje poginulim srpskim vojnicima  (1991-1995) na Trgu srpskih junaka u Banjaluci. Uprkos brojnim sporenjima, birokratiji, političkim i konceptualnim razmimoilaženjima, dilemama i drugim tipično srpskim temama, spomenik je podignut i već predstavlja delatni sadržaj savremene srpske kulture sećanja i spomena 26000 imena upisanih poginulih boraca na 62 stuba visine do 12 metara,  ima i stubova koji su niži. Spomenik deluje impozantno, u šta se uverio dragi kolega iz Banjaluke, mladi istoričar, koji već 6 meseci, zbog svojih društvenih pozicija i dilema nije dozvolio sebi da pokuša, da prihvati da je spomenik, baš takav-kakav je, sa svim nedostacima baš takvim-kakvi su, postao deo grada i kolektivne kulture sećanja. Ono što je, po mom sudu „slomilo“ ovog suštinski dobrog čoveka, je broj ljudi koji tu dolazi, najbliža rodbina, prijatelji poginulih, poštovaoci, svako traži neka svoja imena i prezimena i svako je tu iz nekih svojih pobuda. Vidljivo je gotovo pored svakog stuba ostavljeno cveće, ali ne onako zvanično, već poneka ruža uglavljena između stuba i ploče, na kojoj su uklesana imena. U tome je suština kulture sećanja, ona mora da pruži narodu u celini, svakoj porodici ili pojedincu, mogućnost da izgradi sopstveni odnos prema onome što se zbilo, ali na osnovu istorijskih činjenica.

Iz Banjaluke autoput nas vodi ka Gradiški, tu smo se rastali sa kolegom Gulićem, koji je žurio za Beograd.  Dolazimo do desne obale reke Save, u pitanju je granica sa Hrvatskom. Nakon nekih pola sata vožnje jedva uspevamo da pogodimo skretanje za Donju Gradinu, najveće srpsko stratište u sistemu koncentracionog logora Jasenovac. Poprilično me je porazila činjenica da ne postoje jasni putokazi, posebno za nas koji prvi put dolazimo. Prateći glavni put izbijamo direktno na državnu granicu sa Republikom Hrvatskom. Zamalo da propustimo Donju Gradinu, jer nismo umeli da pronađemo put. Tek nakon pomoći ljubazne radnice u obližnjoj prodavnici uspeli smo da pronađemo uzak asfaltni put koji vodi do sela, a kroz selo, dolazimo do spomen područja Donja Gradina.

Već su krenule jake vrućine, sunce je bilo visoko iznad nas, ali sve to u sekundi postaje marginalno, nismo osećali vrućinu, neka neobjašnjiva mešavine jeze, tuge, straha i poraza ljudske prirode je zaledila sve u nama kada smo shvatili koliko je  ogromno prostranstvo u kome smo našli, u blizni ušća reke Une u Savu. Spomen područje Donja Gradina se prostire na 117 hektara. Naime tih 117 hektara predstavljaju sam epicentar spomen područja, gde se nalazi 127 identifikovanih grobnica, dok čitav kompleks podrazumeva još i dodatnu zaštitnu zonu od 808 hektara.

Radovi na uređenju spomen područja su završeni u potpunosti 1987. godine. Čitav prostor se redovno uređuje, što posetiocu pruža mogućnost da vidi, kako se reljefno još uvek, na površini livada okruženih drvećem, ocrtavaju grobna polja u kojima su polagana tela ubijenih logoraša. Grobnice se pružaju dužinski do 20 metara, širine od 2 do 4 metara, protežu se paralelno jedna pored druge.  Kroz čitavo područje vodi staza, koja posetioce vodi kroz svih 9 celina, odnosno-grobnih polja. Te celine, grobna polja predstavljaju mikrolokalitete i označene su uglavnom prema vrsti drveća koje je tu bilo u momentu zločina. Pa tako možemo pročitati sledeće oznake: Topole, Jasike, Brestovi, Hrastovi… Koliki je to prostor, ukazuje činjenica da dužina staza iznosi 11 km.  

Sve vreme izbegavam da napišem poklonici, već koristim termin posetioci, što je sporno, jer je ovo mesto poklonjenja, molitve, tihovanja i tugovanja. Međutim, ono što je primetno je nedostatak mesta na kome bismo mogli da se poklonimo, zapalimo sveću i pomolimo se za duše nevino ubijenih ljudi. Suprotno Donjoj Gradini, u Prebilovcima,  velikom srpskom stratištu u Hercegovini, postoji hram posvećen Vaskrsenju Gospodnjem, u kome svako ko dođe može pronaći utehu i u kome može ukrepiti veru, uprkos kolosalnom stradanju Srba.  Zbog toga smo primorani, da sami sebi, negde odredimo mesto gde ćemo stati i pomoliti se za ljude, boreći se sa suzama i osećajem nemoći s jedne strane i napora da se otrgnemo od mržnje i zla s druge strane. Kolega Gudžić i ja pokušamo da priđemo što je moguće bliže grobnicama, ni sami ne znamo šta želimo da učinimo, jer nema obeležja, nema ploče, nema imena, nema ničega, samo smrt ljudi sa kojima delimo kolektivno i svesno i nesvesno, jezik, identitet, veru i koji su tu pobacani jedino zbog toga što bili Srbi. Ne zaboravljamo, niti prikrivamo činjenicu o takođe kolosalnim brojevima Jevreja i Roma koji su ubijani u Jasenovcu. Često se u našoj javnosti zaboravlja da su u Jasenovcu ubijani i Hrvati, kako komunisti tako i samo obični ljudi hrvatske nacionalnosti koji nisu želeli da budu deo ustaškog režima.

S druge strane kolega Milenković, književnik, utehu pronalazi u upornom iščitavanju stihova iz čuvene poeme Jama, Ivana Gorana Kovačića, koji su uklesani na kamenju, za svako grobno polje, zasebno. Ono što sam uspeo da vidim, da je i tu potrebna temeljna obnova, jer se slova jedva razaznaju.

Iz potpunog sloma duha u kome smo se našli, izvukao nas je mladi par iz Novog Grada (nekada Bosanski Novi, grad na ušću reke Sane u Unu ). Još zanimljivije, devojka je iz Požarevca. Njih dvoje su se upoznali u Beču, gde su se nalazili na privremenom radu. Kroz upoznavanje i priču, jedni-druge, smo na neki čudan način počeli da tešimo i bodrimo. Odlučili smo se da zajedno posetimo Topolu užasa, lokalitet na samom ušću reke Une u Savu. Naime u pitanju je drvo topole na kom su Ustaše svirepo i ritualno ubijale Rome, Jevreje i Srbe, vešanjem o grane topole.

Logoraši su, 22. aprila 1945. godine, njih oko 600, pokušali proboj, čime je konačno zaustavljen pokolj ali ne i brojne aktivnosti na planu uklanjanja dokaza i prikrivanja zločina. Kao da je moguće prikriti smrt stotina hiljada nedužnih ljudi, naravno da ne, osim ako se drugačije ne naredi. Zvanično, jedinice jugoslovenske armije 2. maja 1945. ulaze u širi pojas, tada već napuštenog koncentracionog logora Jasenovac, uključujući i Donju Gradinu.

Sa ove vremenske distance, gotovo da sam siguran da ni mi, ni ti mladi zaljubljeni ljudi, nismo smeli da posetimo Topolu užasa sami, ne znajući šta nas tamo čeka i kako ćemo uopšte da reagujemo na tu količinu ljudskog zla s jedne strane i nesreće s druge. Drvo se nalazilo na jednom uzvišenju tik iznad reke Une na ušću u Savu. Topola je bila velika i razgranata, što su ustaški zločinci koristili, za detalje nemam snage.  Boravak na licu mesta, posetioca dovodi do zaključka da je skok u reku pod kišom metaka bio jedini način da logoraš pokuša da se spasi od sigurne smrti. Krajem 80 tih godina drvo se osušilo i obrušilo, nakon toga, ono je restaurirano i sada predstavlja deo stalne postavke spomen-područja Donja Gradina. Kad smo rešili da krenemo i okončamo poklonjenje žrtvama u Donjoj Gradini, pri pozdravljanju sa ovo dvoje mladih ljudi, imao sam potrebu da ih zagrlim, imao sam osećaj da se pozdravljam sa nekom rodbinom, kao što to činim na groblju u svom Preocu kad su Zadušnice. To definitivno nije slučajno.

Čim se prođe državna granica, ulazi se u selo Jasenovac, sve uređeno, put, ulično osvetljenje, hrvatske zastave pedantno postavljene gde god je to moguće. Na inicijativu kolege Gudžića prvo smo posetili manastir Jasenovac, sedište Eparhije Pakračko-slavonske Srpske pravoslavne crkve.  U pitanju je ženski manastir, koji je od 2000. godine posvećen molitvenom očuvanju sećanja na Sv. Novomučenike Jasenovačke. Crkva Sv. Jovana Preteče u Jasenovcu je iz 18. veka (1775). Na početku rata 1941. godine crkva je razorena, a čitavo selo je uključeno u sistem koncentracionog logora Jasenovac. Čak su ostatke crkve koristili za izgradnju logorskih zgrada. Tokom 1984. godine crkva je obnovljena ali nakon proterivanja Srba iz Jasenovca, tokom hrvatske operacije Bljesak 1995. godine, selo i crkva su prepušteni zaboravu, da bi 2000. godine tu bila formirana ženska monaška obitelj. U manastiru nas je dočekala Igumanija Serafima, mlada i prijatna monahinja rodom iz Potkozarja. Uz čašu hladne vode, da se okrepimo od bola iz Donje Gradine i jare koja nas sve vreme prati, razgovarali smo o manastiru, istoriji, svakodnevnim izazovima. Utehu, molitvu, mir i hladovinu, nakon Donje Gradine, pronašli smo u hramu u Jasenovcu. Odjednom mi je postalo jasno, manastir ima svoju svrhu mnogo veću nego što sam u početku mislio i video. Sticajem okolnosti, na česmi pokraj manastira, umivajući se, videh posvetu: „Nikšićani za Jasenovac“. Najveće srpsko stratište je postalo mesto hodočašća i okupljanja podeljenog i osakaćenog naroda, koji svoje rane pokušava da zaceli molitvom i posvetom.

Od manastira do samog kamenog cveta, simbola Jasenovca iz vremena Jugoslavije, deli nas samo par minuta vožnje. Nismo želeli da uđemo u kompleks, da vidimo izložbenu postavku. Sve je pedantno organizovano, prilaz, parking, sve na svom mestu. Koliko je sve sterilno sređeno, bukvalno pojačava neku jezu u meni, ali ovde na ovoj strani Save, više je u pitanju bio bes. Nesuvislo sam počeo da vičem da kolegu Gudžića, koji je, ispostavilo se bio u potpunosti u pravu. Na njegovu inicijativu parkirali smo onako bez ikakvog reda i zakona pored puta, najbliže moguće kamenom cvetu, centralnom spomen obeležju Jasenovca. Pokvarili smo sliku evropskog savršeno uređeno sistema. Nekako mi je drago sada, što sam tako učinio, iako sam se ljutio na Gudžića u početku. Zaključujem da nije ni bilo potrebe da tu dođemo, ali kad smo već bili tu, otišao sam do spomenika. Staza do spomenika je izgrađena od drvenih pragova pruge uskog koloseka koja je korišćena unutar sistema koncentracionog logora, kao važan segment industrije smrti. Nekako se vonj tih dasaka širio poljem, osećao sam i podsetio me je na vonj dasaka u spavaonici koncetracionog logora Gros-Rozen (Gross-Rosen) na zapadu Poljske, u blizini Vroclava,  koji sam posetio 2019. godine. To je možda bila samo čulna i mentalna opsena, ali u sekundi sam bio tamo, u svojoj glavi, i u momentu sam osetio istu mučninu u stomaku, koju sam i tada tamo doživeo.

Bez daljeg zadržavanja i priče uputili smo se ka Srbiji, vozim, ćutim, vožnja je trajala skoro čitav mesec, sve dok ovo nisam preneo na papir i ispričao Ivanu…

Piše Stefan Filipović – politikolog