Времеплов

Берлински конгрес

Берлински конгрес на коме је ревидиран Санстефански мировни уговор, закључен послије руско-турског рата  завршен је 13. јула 1878 године.

Одлукама Берлинског конгреса Србији су прикључени нишки, пиротски, топлички и врањански округ, а Црној Гори градови Никшић, Подгорица, Колашин, Бар и Улцињ. Аустро-Угарској је дато право да припоји /анексија/ Босну и Херцеговину и да држи гарнизон у Рашкој области /Новопазарски санџак, према турској административној подјели/, а Великој Британији да окупира Кипар. Кавказ је припао Русији, а Румунија је постала независна.

Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира, којим је завршен Руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Турска би изгубила велики део своје пређашње контроле над Балканом, а требало је да буде створена Велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Северне Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и Грчке осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.

Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустроугарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала да штити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао да наступи као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира“). У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић, изасланик кнеза Милана.

Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској (Берлински конгрес 1878. – окупација, 1908. – анексија).

Србија је знатно проширена и добила је четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.

Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Види такође
Close
Back to top button
Close
Close