Чика Јовин одлазак

Српски писац Јован Јовановић – Змај, члан Српске краљевске академије, лиричар богате инвенције, према оцени књижевне критике „песнички израз духовног и душевног живота српског народа“ у другој половини 19. века, умро је 14. јуна 1904. године.

Основну школу је учио у родном Новом Саду, гимназију у Халашу и Пожуну /Братислава/, а матурирао је у словачкој Трнави.

Пре медицине, коју је завршио у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу и Бечу. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу.  

У Београду је од 1890. до 1898. био драматург Народног позоришта. Песнички се развијао под утицајем српске народне поезије и лирике Бранка Радичевића. Испјевао је збирке љубавних песама „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“ – потресне, елегичне исповијести послије смрти супруге и четворо деце.

Написао је велики број родољубивих и изузетно вредних политичко-сатиричних пјесама, а као дечији песник непревазиђен у српској књижевности.

Основао је и уређивао књижевни лист „Јавор“, сатиричне листове „Змај“, „Жижа“, „Стармали“ и дјечји лист „Невен“. Преводио је са руског, њемачког, мађарског и енглеског језика.

Остала дела: обимна књига пјесама „Певанија“, песничка легенда „Видосава Бранковић“, шаљиви комад „Шаран“.