Да се не заборави и не понови! – На данашњи дан НАТО бомбардовао Алексинац и убио 14 цивила: Сећање ма српску Хирошиму

Бомбардовање Алексинца 1999. догодило се у току НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. Овај град су НАТО агресори бомбардовали у два наврата. Од последица ваздушних напада погинуло је 14 цивила, а преко 50 је повређено. Уништено је више десетина стамбених објеката, здравствених установа и привредних објеката…

Први пројектили пали су на простор празних објеката касарне Војске Југославије, а затим на простор поред аутопута Београд-Ниш, иза бензинске пумпе. Од ових експлозија настала су оштећења и на објектима фирми “ФРАД”, Текстилне индустрије “Морава”, “Стокоимпекс”, “Живинарство”, грађевинског предузећа “Моравица”, на управној згради хладњаче, на мотелу “Морава” у којем су смештене избеглице са простора Хрватске и Босне и Херцеговине, као и на другим објектима, радњама…

Два пројектила изузетне разорне моћи погодила су стамбене просторе јужног дела Алексинца. Један пројектил погодио је стамбене објекте у улици Душана Тривунца, у непосредној близини Медицинског центра. Други пројектил погодио је стамбене објекте у улици Вука Kараџића. О разорној снази пројектила указује пречник зоне дејства који је већи од 200 метара. Растојање између места удара ова два пројектила износи 200 метара. На мапи простора видљив је распоред стамбених објеката и уочљиво је да су пројектили прецизно погодили најгушће насељене просторе у том делу града. О карактеру и циљевима напада напада говори и чињеница да су ови простори удаљени око 600-700 метара ваздушне линије од објеката касарне Војске Југославије.

БОМБА МИ ЈЕ УБИЛА ОЦА, МАЈКУ И СЕСТРУ

Кад је почело гађање тог 5. априла 1999, они су се, с мојом женом и двоје деце, склонили у подрум. Зидови су издржали, а они су страдали од стакла. Сестра је имала само два реза на врату, сећа се трансфузиолог др Братислав Миладиновић.

Наша кућа је била велика и чврста – прича др Братислав Гаја Миладиновић, трансфузиолог у алексиначкој болници који је те ноћи изгубио оца, мајку и сестру.

Они су се, као и моја жена с двоје деце, ћерком од петнаест и сином од једанаест година, склонили у подрум. Зидови подрума су издржали, а они су страдали од стакла. Сестра је имала само два реза на врату… – с тугом се сећа др Миладиновић, чија се породична кућа налазила у Улици Вука Караџића 27.

Отац му се звао Драгомир (67), мајка Љубива (63), а сестра Снежана (40) Миладиновић. Др Миладиновић се у време бомбардовања Алексинца налазио с својом војном јединицом у Предејану, на уласку у Грделичку клисуру, деведесет километара даље. Тамо су му јавили да му је кућа погођена и да „у срушеној кући има шесторо мртвих“.

Спасиоци су успели преживеле да извуку из рушевина тек после четири сата. Они су сад одрасли: ћерка је и сама доктор, син графички дизајнер и никакве психичке трауме немају, али ми о тим данима у кући не говоримо – каже др Миладиновић.

Обнова Србије после НАТО агресије почела је баш у Алексинцу. У Улици Вука Караџића подигнуто је шест нових зграда и трагова крвавих догађаја, осим у сећањима људи, нема.

Не поновило се! – изговара стару народну басму којом се тера зло др Братислав Миладиновић. И додаје:

Али, да се не заборави, да се памти…

Људи унезверени

Само неколико минута по бомбардовању на место несреће дојурио је један од најпознатијих српских фотографа Хаџи Миодраг Миладиновић. Редакција локалне телевизије, чији је власник тада био, налазила се на два минута одатле.

Фото: Хаџи Миодраг Миладиновић

Подигао се облак прашине, уситњеног малтера и гара, а људи су били унезверени. Није се знало колика је несрећа – где су све бомбе пале, шта је све срушено, ни колико има страдалих – сећа он.

Мића, како Миладиновића зову, ни данас не излази из куће без фото-апарата, а све време НАТО агресије неуморно је снимао последице бомбардовања.

Првих дана сам ишао сам, а после су власти схватиле од колике су важности сведочанства о разарањима, па су ме сами звали и пропуштали. Једном тако, кажу, војска оборила авион, сељаци јуре пилота, иди тамо! Кад тамо, ништа!

Какав авион, какав пилот, пала нека велика бомба!

По завршетку бомбардовања албуми с Хаџи Миодраговим фотографијама отишли су у свет.

Зидни сат и даље показује 20 минута до 10

У једној од ординација Хитне помоћи у Алексинцу, сат и данас показује 20 минута до 22 часа. Време када је рударски Алексинац доживео другу несрећу у својој историји. На сату је и фотографија старе зграде Хитне помоћи коју је пројектил срушио до темеља.

Медицинска сестра Сузана Турк је, са још петоро колега, у ноћи бомбардовања била на послу.

Ми смо смену почели у деветнаест сати. Тринаестог дана бомба је пала пред нашу зграду! Чули смо нељудску буку, све је почело да се руши, врата су испадала из оквира. Експлозија је колегиницу бацила преко мене – присећа се Сузана.

“Тог момента нико није био свестан шта се дешава. Бомба је пала директно на зграду и почело је све да се руши”, сећа се Сузана Турк. “Колегеница је пала преко мене, почела су да лете врата, прашина… а онда је заваладала паника међу пацијентима, и међу нама.”

Исте ноћи, службу Хитне помоћи преселили смо у просторије старе болнице. Рањене су доносили до јутра – сећа се она.

Неколико дана касније неко је, Сузана не зна ко, у рушевинама зграде у којој их је затекла експлозија нашао зидни сат. При паду испала му је батерија и казаљке су се зауставиле на 20 до 10. Вратили су га на зид. Заустављеног. Не да показује ново време, него да сведочи о старом.

Боље је што деца нису била уз нас

Међу педесеторо повређених те ноћи били су и Зорица и Миодраг Јовановић, који су успели да се извуку из срушене породичне куће.

“У том тренутку нисмо имали времена да се уплашимо”, каже Миодраг Јовановић. “Чуо се јак ударац, експлозија и прасак, нисмо могли да схватимо шта нас је задесило.”

“У тој несрећи имали смо срећу супруг и ја, да преживимо. Деца нису била уз нас и боље је што је било тако”, додаје Зорица Јовановић.

Материјална штета

Уништено је 35 породичних кућа и 125 станова

Уништено је зграда Дома здравља, Хитне помоћи, аутобуска станица и привредни објектиː Конфекција „Морава”, „Бетоњерка” и Угоститељско-туристичко предузеће.

Једна од бомби је са лица земље збрисала Улицу Душана Тривунца са шест породичних кућа, а десет је уништено у Улици Вука Караџића.

А обнова Србије након НАТО агресије почела је баш из Алексинца из “српске Хирошиме”.

Представници НАТО-а и генерал Мекензи о бомбардовању Алексинца

Представници НАТО-а у Бриселу светској јавности су бомбардовања Алексинца 5. априла 1999. правдали “техничком грешком”, тврдећи да је мета била касарна надомак града.

Канадски генерал Луис Мекензи је тада по обиласку рушевина изјавио: “Злочин је почињен над цивилним становништвом, над мирним грађанима, у њиховим породичним домовима, на просторима где нема апсолутно ниједног војног објекта”.

Након разорног бомбардовања које је задесило Алексинац 5. априла 1999, у делу светске јавности овај град је називан „српском Хирошимом”.

(извор: Алексинац.нет – Српска Ромонда)

Повезани чланци

Back to top button