Данас је Видовдан, знамо ли ко је био Свети Вид – Вит?

Видовдан, један од највећих српских празника, није проистекао из поштовања према Светом мученику Виту (Виду) већ због тога што се на дан помена овог светитеља одиграо Косовски бој – српска трагедија, мит и завет. 

Свети Вит кога (28. јуна) празнује СПЦ,  по хагиографским и иконографским изворима и једном запису из 7. века, је био син угледног сенатора са Сицилије. Још у раном детињству је због снажне вере у Христа стекао исцелитељску моћ, вођен анђелима који су му се јављали. Његов отац Иласије, је на разне начине покушавао да одврати сина од хришћанства и није одустао ни када му је Вит чудесно повратио вид.

Очевом науму да га убије, Вит је Божијом помоћи успео да побегне у Луканију са својим васпитачем Модестом и дадиљом Крискентијом који су били хришћани.

 После неког времена нечисти дух је обузео сина цара Диоклецијана и запретио да неће напустити дечака док у Рим не дође Вит Луканијски. Вит бива пронађен и доведен у престоницу где исцели царевића, али како није желео да принесе жртву паганским боговима, њега и његове пратиоце подвргнуше мучењу. У најстрашнијим мукама јави им се анђео и чудесно их однесе у Луканију. По доласку Вит се помоли Господу да прими душе троје састрадалника и молба му би услишена. Три дана касније угледној хришћанки Флоренцији Вит се јавио, она је пронашла њихова тела и сахранила их у месту Маријанус.

Светог Вита Срби су поштовали у средњем веку, један од најстаријих доказа је његово  помињање, заједно са Модестом и Крескентијом у “месецослову” Мирослављевог јеванђеља написаног крајем 12. века за кнеза Мирослава, брата Немањиног. Св Вит се помиње и у српским хагиографским изворима који су настали по стварању аутокефалне Српске цркве.

Служба Светом Виту појављује се у два српска минеја из времена краља Милутина, који се чувају у руским рукописаним збиркама.  Вероватно и тзв. Дечанско четверојеванђеље у коме се такође у месецослову помиње Вит, потиче из Милутиновог времена, које је руски конзул, Гиљфердинг 1857. године на пропутовању кроз Стару Србију однео из Дечана у Санкт Петербург .

У Захумљу које се налазило у саставу српске државе до владавине краља Стефана Дечанског, црква Св Вита налазила се у Дријевима, средњевековном тргу на Неретви.

У светоарханђелској повељи цара Душана издатој 1347/1348. године, помиње се црква Св Вита код села Купелника метоха царске задужбине у Доњем Пилоту, које се према неким изворима налазило западно од Душанове престонице; Призрена.

О поштовању Св Вита говоре и средњевековне представе на фрескама, једна од најстаријих представа налази се у Пећкој Патријаршији у цркви Богородице Одигитрије настала око 1335. године у делу где се налази кивот ктитора, архиепископа Данила Другог, насликан са најпоштованијим светим врачима (лекарима) светим Козмом, Дамјаном, Пантелејмоном и Јермолајем.

Верује се да је Свети Вит био насликан у Велућу, неколико година пре Косовског боја, затим у цркви Св Ђорђа у Старом Нагоричану.

 Култ Светог Вита почиње да слаби почетком 15. века,  јер се у српским типицима и минејима за 15(28) јун, на дан Светог Вита појављује ПАМЈАТ –  у спомен погибије Светог кнеза Лазара у Косовском боју, која је допринела да се име Св Мученика Вита у српском народу не заборави.

Српска православна црква Св Кнеза Лазара литургијски прославља од 1892. године, тога дана прославља Свете мученике; Вита, Модеста и Крискентију, Светог пророка Амоса, Преподобног мученика Дула, Светог Јефрема – патријарха српског и Блаженог Августина – епископа Ипонског.

С. Симић