Ђурђевдан, празник победе хришћанства над незнабоштвом и лета над зимом

Ђурђевдан је празник који се сматра за границу између зиме и лета, везано за овај дан постоје обичаји који су се поштовали од давнина, а практикују се и данас за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.

Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.

СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ

Славни светитељ родио се у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана.

У то време, цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.

Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића.

Он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.

Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а Свети Ђорђе посечен је 303. године.

Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане.

Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“.

Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА

Ђурђевдан је празник са јако много народних обичаја, али и магијских радњи које су нам остале од паганских прекада, везаних за заштиту, здравље и плодност.

Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примљено хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били берићетни, да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору! Понегде је обичај да се ово кићење зеленилом врши на сам Ђурђевдан пре зоре.

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре како би би заштитили себе и село. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама да би се сачували од града.

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци.

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са воденичког кола, а у новије време са извора или чак и чесме ван куће, с намером да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне,  као омаја од кола и невоља отече од њих као вода од извора! У ту воду ставе различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом умивају да „сперу“ невољу.

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша да ће лето бити сушно.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Фото: Ало.рс

ЂУРЂЕВДАН НА ГОРИ

Ђурђевдан се посебно прославља међу Горанцима. Они чине посебну етничку заједницу у Србији (Косово и Метохија) и по етногенези врло су сличну Србима у Седској и Торбешима у западном делу Северне Македонје. На ислам су прешли у 18. веку али Ђуређевдан славе и тада се окупљају на Гори. Већина Горанаца живи у расејању. По традицији су они најпознатији посластичари, бурекџије и роштиљџије. Међу припадницима ове заједнице вековима важи правило које гласи: Где год да си, за Ђурђевдан дома да си…

На Ђурђевдан се Горанци окупљају на Гори где уз звуке традицоналне музике, гочобије и зурле девојке одевене у националну ношњу играју у колу. Тако се бирају невесте и скалпају будући бракови. Празник називају Ђурен и он траје скоро недељу дана. Прва два дана су најзначајнија. Припреме почињу почетком маја. Сам празник почиње 5. маја, даном који се назива Потке, а главни дан је 6. маја и назива се Ден Ђурен (Ђурђевдан).  На овај дан се често изговара поздравв: Аирљија Ђурен (Срећан Ђурђевдан). Главно окупљање уз тупане и свирале је на локалитету Влашка у атару села Враниште, а атмосфера заједништва и општег весеља наставља се и наредних дана на различитим локалитетима у Гори: Беф камен, Кошче и др.

Повезани чланци

Back to top button