Đurđevdan, praznik pobede hrišćanstva nad neznaboštvom i leta nad zimom

Đurđevdan je praznik koji se smatra za granicu između zime i leta, vezano za ovaj dan postoje običaji koji su se poštovali od davnina, a praktikuju se i danas za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.

Praznik Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru, obeležava se u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i jedna je od najčešćih slava pravoslavnih Srba.

SVETI GEORGIJE

Slavni svetitelj rodio se u kući bogatih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao. Već u 20. godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana.

U to vreme, car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru.

Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića.

On se neprestano molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima je bila i careva žena Aleksandra.

Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a Sveti Đorđe posečen je 303. godine.

Sveti Georgije se na ikonama predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena u gospodskom odelu (verovatno carica Aleksandra). Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.

Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Georgije odneo nad aždajom verovatno se misli na zaustavljanje progona hrišćana koji je sprovodio car Konstantin.

OBIČAJI I VEROVANJA

Đurđevdan je praznik sa jako mnogo narodnih običaja, ali i magijskih radnji koje su nam ostale od paganskih prekada, vezanih za zaštitu, zdravlje i plodnost.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primljeno hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni, da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru! Ponegde je običaj da se ovo kićenje zelenilom vrši na sam Đurđevdan pre zore.

Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre kako bi bi zaštitili sebe i selo. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama da bi se sačuvali od grada.

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci.

Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa vodeničkog kola, a u novije vreme sa izvora ili čak i česme van kuće, s namerom da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne,  kao omaja od kola i nevolja oteče od njih kao voda od izvora! U tu vodu stave različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom umivaju da „speru“ nevolju.

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro da će biti plodna godina, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša da će leto biti sušno.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

ĐURĐEVDAN NA GORI

Đurđevdan se posebno proslavlja među Gorancima. Oni čine posebnu etničku zajednicu u Srbiji (Kosovo i Metohija) i po etnogenezi vrlo su sličnu Srbima u Sedskoj i Torbešima u zapadnom delu Severne Makedonje. Na islam su prešli u 18. veku ali Đuređevdan slave i tada se okupljaju na Gori. Većina Goranaca živi u rasejanju. Po tradiciji su oni najpoznatiji poslastičari, burekdžije i roštiljdžije. Među pripadnicima ove zajednice vekovima važi pravilo koje glasi: Gde god da si, za Đurđevdan doma da si…

Na Đurđevdan se Goranci okupljaju na Gori gde uz zvuke tradiconalne muzike, gočobije i zurle devojke odevene u nacionalnu nošnju igraju u kolu. Tako se biraju neveste i skalpaju budući brakovi. Praznik nazivaju Đuren i on traje skoro nedelju dana. Prva dva dana su najznačajnija. Pripreme počinju početkom maja. Sam praznik počinje 5. maja, danom koji se naziva Potke, a glavni dan je 6. maja i naziva se Den Đuren (Đurđevdan).  Na ovaj dan se često izgovara pozdravv: Airljija Đuren (Srećan Đurđevdan). Glavno okupljanje uz tupane i svirale je na lokalitetu Vlaška u ataru sela Vranište, a atmosfera zajedništva i opšteg veselja nastavlja se i narednih dana na različitim lokalitetima u Gori: Bef kamen, Košče i dr.