Dragan Arsić: Slobodan u bespuću
Najveći neuspeh u životu je ne truditi se!
(autor nepoznat)
Ne treba generalizovati, uopštavati niti ukalupljivati, ali citat sa početka zaista može biti dobra vođica i pravilo koje se može primeniti u životu, bez da pogrešite. Iskustveno bogatiji, samospoznaja, samokontrola, disciplina, solidarnost, upoznavanje drugih ljudi, vidici koji vam pune oko a srce greju, priroda, pokret, sloboda, čist vazduh, ta iskonska i neraskidiva kohezija između prirode i čoveka, plam koji vas uvek gura napred – nekad do neslućenih visina, više su nego dovoljno valjani razlozi i jedini mogući odgovor na pitanje ljudi:
”Šta radite gore po planinama”?
Leto 2022. biće tačno (ako Bog da) 42. koje sam sakupio i zalepio kao sličicu u albumu života.
Za to vreme svašta se preguralo. Od najlepših momenata pa do one druge krajnosti, ružne i teške, kada životna bura raznese i kida, baca sa stene na stenu pomerajući čoveka kao da je najlakši čamac od papira, kap u okeanu u vihoru života. Onda, opet poređenje u prirodi i u našim životima. Nakon oluje, kiše i modrih oblaka, Sunce pronađe način da zasija punim sjajem.
U ovim suludim vremenima i okolnostima, morate iznaći načine za životnu motivaciju, neko će reći izduvni ventil, neko pak energija potrebna da se ponovo u jedrima udahne vazduh, stremi napred i sve tako do sudnjega dana…
Ako toga nema gotovo je, predali ste se bez borbe, bez da ste i pokušali, poješće vas sopstveni život poput pijuna u šahu, progutaće vas kao crna rupa. Nazovite to depresijom ili bilo kojim drugim imenom, sudija (u ovom slučaju vi) prerano je odsvirao kraj i predao se stihiji. Pogrešan izbor! Da do toga ne bi došlo, lečite uzroke, a nikako posledice, ključno je da morate pronaći sebe, morate upoznati sebe – opet i opet iznova, pronaći se u hobiju, vajanju, sportu, crtanju, pisanju, stvaranju. Vreme koje odvajate i darujete sebi mora da vas ispunjava, regeneriše, daje volju, smisao, podsticaj, impuls, stimulans, pomaže da se oslobodite negativne energije i stresa koji je sve više prisutan u životima svih nas.
Tako sam i upoznao sebe na jedan potpuno drugačiji način, shvatio da je to – to. Moram priznati da sam i ja lutao dugo, dok nisam shvatio d-a majka priroda ne može biti pogrešan izbor.
Pre petnaestak godina, spontano, ispijajući piće u delimice nepoznatom društvu, neočekivano sam dobio poziv od istog, da im se priključim u pohodu na Šar planinu. Spontano sam i dao odgovor, da ću doći, bez ikakvog predznanja o opremi, veštinama, kondicionoj pripremi, težini uspona. To je bio okidač koji je očito morao da se desi.
Gore na vrhovima za sreću vam ne treba materijalno
Pokret je bio predviđen za 5 sati ujutru. Sa nešto malo amaterske opreme pojavio sam se na dogovoreno mesto. Sam Bog zna da je ta i takva inicijacija u stvari i bila dobra po mene. Čovek, nažalost, najbolje uči na sopstvenim greškama, sva sreća, vremenski uslovi su bili povoljni, pa je ceh koji sam platio bio minimalan. Već prvi uspon na omanje brdo i vidici koji se otkrivaju i otvaraju prema horizontu, kao da zovu, a ja kao da čujem unutrašnji glas koji tera na sledeći više uspon, pa opet na sledeći, pa opet na višu kotu sve do najviših vrhova koje planina nudi. A gore visoko u vrhovima, kada su i oblaci ispod vas, osim što ste bliži Bogu, zaista se rađa osećaj slobode, bezgraničnosti, otkrovenja, slika koju zauvek ponesete sa sobom. Ispred nas Kopaonik, levo Prokletije, iza, kažu da se čak i Olimp u Grčkoj može videti kada su meteo uslovi odgovarajući, pride u takvom okruženju pijete kafu ili čaj sa pogledom od milion dolara…
Nema buke, škripe kočnica, zagušenja, izduvnih gasova, saobraćaja, gužve-sve je i dalje na opciji “fabričko podešavanje” a u takvom skladu i harmoniji, kakav jedino prirodni eko-sistem može da stvori i izreguliše, a po Božijoj promisli…
Ne, gore na vrhovima za sreću vam ne treba materijalno, čak i nema vrednost – jer nema civilizacije, nema prodavnica i tržnih centara, samo vi i priroda u međusobnoj zavisnosti i ljubavi, ratu. Budite dobri prema njoj i vratiće vam se desetostruko. Poštujte je… probajte da je zagadite, bezobzirno uništite, zatrujete – vratiće vam svirepo i okrutno, stostruko gore što smo nebrojeno puta i videli, nažalost ništa od toga nismo naučili…
Prirodno osećati lučenje adrenalina i izaći iz sigurne zone komfora tamo gde isključivo zavisite od svojih veština, stečenih znanja i iskustava, dobre moći improvizacije i ljudi koji su vam tu najbliži, za mene predstavlja veliko uzbuđenje. Pričao mi je planinar koji je u pratnji dvojice drugova doživeo peh i slomio nogu na Durmitoru koliko je to teška situacija, koja je to borba i požrtvovanost od strane tih ljudi i saboraca. Teren je bio toliko nepristupačan i težak da je na kraju morao čak i helikopter da dođe po njega i transportuje do bolnice. Kao i u životu, na planini nije uvek sve idealno…
Drvena brvnara sa balkonskim pogledom u bespuća slobode za treće doba
Svako novo putovanje je drugačije,čak i prolaziti kroz iste maršrute, pošto priroda menja svoja odela…žuto u jesen, belo-sive nijanse zimi, zelena proleće i leto, vetar koji ledi krv u žilama, sunce ili pucketanje vatre koja vam vraća spokoj i toplotu, miris tek procvale majčine dušice, obilje svežih borovnica i divljih jagoda, stoletne borove šume. Uvek i po pravilu priroda se trudi da uvek sve bude različito, novo i drugačije.
Onda poželite još, Kopaonik, Stara planina ,Kučajske planine, Golija, Tara, Rtanj… lično poznajem ljude koji su osvajali kontinentalne vrhove: Kilimandžara, Mont Blana, čak i jedinu Srpkinju koja je uspela da se popne na Mont Everest na 8 848 m nadmorske visine.
Iako su ovo izuzetni uspesi, zahtevni u svakom smislu, to su obično skromni ljudi bez prepotentnosti i veličanja sebe, bez sujete, naprotiv, potpuno otvorenog uma i velike duše, uvek spremni da podele svoja iskustva i posavetuju ukoliko želite da se oprobate u nečem sličnom.
U civilizaciji često doživljavam sebe kao da izgubljenog čoveka u urbanoj betonsko – asfaltnoj džungli gde je pravilo da nema pravila jer svako može da uradi šta mu se prohte a da ne snosi odgovornost za to…
Okolnosti su takve da sam prinuđen na ovo moranje, ali ako mi Bog dozvoli da dočekam treće doba, onda znam svoj put, znam gde ću i šta ću. Drvena brvnara sa balkonskim pogledom u bespuća slobode i kaminom u planini, baštom i prirodnom vodom među četinarima što dalje od “tokova civilizacije”…
Sa planinarenjem su bliski i drugi sportovi, alpinizam na primer, takođe i kampovanje u prirodi iako nije sport, može da proširi delokrug i na druge vrste visina, kao što je padobranstvo na primer ili brdsko – planinski biciklizam…
Nešto od toga sam probao i planiram da se u budućnosti ozbiljnije posvetim tome. Bogu hvala da Srbija obiluje planinama i prirodnim lepotama pa su i mogućnosti ogromne.
Svakako da prihvatam činjenicu da nismo svi isti i ne bi ni valjalo da smo svi isti, uvažavam i tuđa mišljenja i stavove, ali vraćam se na početak naše priče. Za mene je krucijalan prvi korak, otrkiće i spoznaja šta je to što vas pokreće iznutra da činite stvari koje vas ispunjavaju i usrećuju. Život je lep i neponovljiv, jedinstven, nema reprizu, a sve to i ne mora nužno da iziskuje mnogo uloženog novca jer se sreća ne kupuje novcem, a često je sakrivena i u malim stvarima…
Možda nisam upotrebio dovoljno opisnih prideva ali se nadam da sam vam odgovorio na pitanje sa početka, kako i da li sam uspeo da vam barem malo dočaram zbog čega je priroda toliko inspirativna, očaravajuća i moja nasušna potreba kojoj ću se uvek rado vraćati!
(Piše: Dragan Arsić – zaljubljenik u prirodu i planinar. Godine 2017. za četiri nedelje prepešačio više od 680 kilometara puta koliko ima od Gračanice do manastira Svetog Vasilija Ostroškog.)
