Гламско сребро – тајна средњовековног успона Србије

Гламско сребро није било обично сребро већ природна висококвалитетна мешавина сребра и злата. Било је генератор државне моћи, извор за финансирање јаке војске, градњу манастира, освајачке походе и културни процват династија Немањића, Лазаревића и Бранковића у средњовековној Србији.

Најпознатији рудник гламског сребра (које је у себи имало од 25 до 33 % злата) био је у Новом Брду, 40 километара од Приштине. То је било благо које је Србију претворило у једну од најмоћнијих економских сила Европе 14. и 15. века.

Ново Брдо је тада имало између 40 и 50 хиљада становника – више него тадашњи Лондон. Рудници су радили пуном паром још од времена краља Стефана Уроша II Милутина (крајем XIII века), а процват су доживели под деспотима Стефаном Лазаревићем и Ђурђем Бранковићем. Годишње се производило од шест до седам тона сребра, што је чинило петину или чак четвртину европске производње.

Дубровчани, Венецијанци и други трговци куповали су гламско сребро по цени обичног сребра, а затим у својим ковницама издвајали злато и остваривали огромне профите. Српске ковнице су без предаха производиле динаре који су кружили Балканом и добрим делом Европе. Ново Брдо је имало и сопствени рударски законик из 1412. године, који је деспот Стефан Лазаревић донео како би уредио рад, заштитио рударе (међу којима су били и чувени Саси из Саксоније) и обезбедио државне приходе.

У Приштини је била колонија Дубровчана који су имали погоне за пречишћавање сребра. Одвајали су злато и имали велику зараду.

Темељ царства је било гламско сребро. Стефан Лазаревић (деспот 1402–1427) је реформисао рударство и трговину, изградио палате, школе и цркве. Захваљујући Новом Брду, Србија је брзо устала после Косовске битке и постала економски стабилна сила.

Ђурађ Бранковић инкасирао 200 хиљада дуката годишње

Ђурађ Бранковић (деспот 1427–1456) наставио је традицију. Приходи од рудника омогућавали су му да одржава равнотежу између Османског царства и европских савезника.

Француски путописац Бертрандон де ла Брокијер забележио је 1433. године да деспот Ђурађ Бранковић само од Новог Брда инкасира преко 200.000 дуката годишње.

У делу “Путовање преко мора”, 1432–1433, овај бургундијски путник и дипломата  посебно истиче богатство деспота и Србије. Описује га као снажног и поштованог владара чије богатство долази углавном од рударства. Помиње и трибут који Ђурађ плаћа Османлијама, око 50.000 дуката годишње.

Светогорским манастирима је давао и до 100 литара сребра (1 литра око 327 грама).

Страни плаћеници

Владари су сребро користили да ангажују стране плаћенике и јачају одбрану. Средњовековна Србија није имала велику стајаћу војску састављену искључиво од домаћег становништва; владари су се масовно ослањали на професионалне војнике из иностранства. Најпознатији пример је каталонска и немачка најамничка гарда цара Душана, предвођена чувеним немачким витезом Палманом Брахтом.

Страни војници нису хтели да ратују за славу или поседе у унутрашњости Балкана – тражили су чврсту, стабилну и међународно признату валуту. Српски динари ковани од сребра високе финоће (и гламског сребра) слати су у сандуцима директно у војне логоре. Моћ државе да плати хиљаде оклопника у чистом сребру омогућила је Душану Силном брза освајања и одржавање дисциплине међу суровим западноевропским ратницима.

Посебно је важна била улога у подизању и одржавању манастира, стубова српске духовности и културе.

Кнез Лазар даривао је сребро манастирима Раваници и Дренчи. Деспот Стефан Лазаревић слао је стотине фунти сребра Хиландару и Великој Лаври на Светој Гори. Деспот Ђурађ Бранковић је финансирао Еспхигменоу и друге светиње. Тако је гламско сребро било мост између световне моћи и духовног наслеђа, омогућавало је градњу задужбина попут манастира који и данас сведоче о златном добу Србије.

То злато развило је трговину и урбанизацију, монетарну стабилност и јаку војску, културни и уметнички процват, од фресака у манастирима до луксузног накита и предмета од сребра који су красили дворове и цркве.Историчари процењују да је Србија у првој половини XV века била међу водећим произвођачима сребра у Европи. Гламско сребро је било симбол моћи, мудрости владара и отпорности народа.

У Венецији је гламско сребро имало статус економског феномена. Дубровачки трговци, браћа Кабужић су за само годину дана у Венецију послали 565 килограма гламског сребра које је у себи имало 141 килограм чистог злата.  Италијански и шпански картографи су Ново Брдо називали Монтагне д’ Аргенто ( Сребрна планина).

Пад Новог Брда под Османлије 1455. године означио је крај једне ере богатства и успона Србије. „Град од сребра“ прешао је у руке освајача.

Миливоје Михајхловић – Наш портал