Још једна зима у бараци

Горан Димић, расељено лице (46) живи у дрвеној бараци у Партешу код Гњилана. Није му лако али другог избора нема.

„Што ћу, куде ћу?, већ под ведро небо. И ово је добро што имам, само да могу да се угрејем ко човек“, прича Димић.

Породица Димић је пре 20 година спасавајући голе животе напустила Житиње, родно село између Клокота и Витине на југоистоку Косова. Пребегли су у Партеш где им је Министарство за повратак и заједнице направило кућу. Међутим, у новој кући поред осморо чланова, за Горана није ни физички било места.  У седамдесетак квадрата стамбеног простора сместили су се Горанови родитељи, млађи брат, старији брат са женом и троје деце.

Горан живи у истом дворишту у економском делу, а прве комшије су му кокошке, прасићи и мали псић који га редовно буди.

„ Други избор ја немам. Само кад би ми неко помогао изолацију да ставим на овуј пустињу, да прекарам некако туј пусту зиму“, говори Горан.  

Показује нам кубик дрва уредно насечен и наслаган крај улаза у бараку. Ту је и стара нафтарица преправљена да греје на чврсто гориво.  Добио ју је од комшија како би лакше презимио наступајућу зиму.

У бараци танких зидова кревет, мали сто, електрични шпорет, орман и ТВ пријемник кога ће, каже морати да измести када унесе шпорет на дрва.

Живи од социјале и онога што заради надничећи. Међутим, новац који тако заради довољан је само за основне ствари. За топли оброк на његовог столу и даље се старају отац и мајка.

Много их боли то што им син тако да живи , али, други избор не постоји.

Молио је Димић локалне власти да му помогну, макар донацијом изолације за бараку али то се није догодило.

„Обећање лудом радовање, тешко оном ко не може да заради него мора да чека милостињу од другог“, прича Горан.

У родном Житињу Димићима је остало све, кућа, окућница, земља. Ништа нису отуђили, иако су Албанци, причају, долазили и тражили да им се прода имање.

„Кад је нешто твоје, имаш чему да се надаш, кад тад ћеш или ти или неко твој да се врати па, туја да живи, а ако продаш, продао си и себе и својега комшију и све“, збори мудро Горан.

Никада не би, вели, тражио помоћ да може да заради, али од наднице не може себи да приушти купатило, мокри чвор и топлу воду у хладим зимским данима.

Оно што свако у свом дому подразумева као услове норамалне за живот за Горана је, нажалост, још увек недостижно.

И. Миљковић   

Повезани чланци

Back to top button