Kо има предност, помирење или истина?

Сложили би се да је улога медија у процесу помирења од огромне важности, али масмедији, нажалост више нису на линији чувара и заштите интереса грађана, већ политичких елита.

Постоји она народна која гласи да лаж два пута обиђе свет док истина пронађе пут. За манипулацију и искривљивање истинe, када су стратешки циљеви у питању, свет зна од памтивека, тако да ништа епохално сада није написано.  

Историчари, ратни стратези, политиколози, геополитичари, правници, статистичари, аналитичари, социолози, филозофи, многу су се овим питањима бавили у својој каријери или бар током студија и ствар, да не кажем лаж, довели до савршенства, односно, истину до њеног самоискривљивања, тако да је и она сама поверовала да је постала лаж.

Теорију манипулације широким народним масама, Ноам Чомски је довео до савршенства, тако да онима који имају очи да виде, уши да чују и разум да расуђују, све може да буде јасно као дан. Они други, против којих су средстава манипулације уперена, неће разликовати манипулацију од истине, чак ни онда кад се са истином доживе чеони судар.

Публиковање истине, као и њено документовање, пресудно је важно за један народ. Тиме се ствара неисцрпна научна грађа, али и помоћ за будућа поколења, која изнад свега имају право и тапију на истину за коју се треба борити.

Будућа поколења требала би да буду њени чувари, попут чувара вечитог огња или извора живота. Све то изречено и стављено на папир заиста лепо звучи, али како ствари стоје у пракси?

Колико реалност затвара очи пред истином? Шта је права истина? Од кога ћемо је сазнати? Има ли смисла инсистирати на истини у постконфликтном друштву, дубоко огрезлом у корупцију? Да ли смо после две деценије спремни за помирење, за опроштај или за истину, ма каква она била? Јесмо ли превише чекали на њу? Да ли се закаснило и са једним и са другим процесом? И на крају још једно питање, попут оног шта је старије кокошка или јаје: до чега ћемо прво доћи, до истине или помирења?

1. Медији у процесу помирења и откривања истине

Брзо, кратко, јасно, истинито, овом се максимом користе многи медији, желећи да ставе у први план своју уређивачку политику, стављајући до знања кориснику колико им је она на првом месту. Међутим, позната крилатица данас има окрњено значење, остало је брзо, кратко и јасно, а истина је постала најподводљивија категорија.

Она је у међувремену подведена под „спин“, под тако добро увежбану и прихваћену реч која се код нас „ушуњала“ из енглеског говорног подручја и одлично се примила код већине уредника многих медија. Дисциплина скретања пажње јавности са важне ствари на неку другу мање важну или чак и неважну, чиме се помаже креаторима наших судбина да прикрију или остваре свој план, врло лако је постала применљива у многим медијима.

Колико медији спинују, подгревају или распаљују косовско буре барута, примера је много. Један од њих је и извештавање о примерима појединачне предаје посмртних остатака пронађених или убијених особа, како би се тиме избегла сумња да је било масовних убистава или гробница.  Двадесет година касније ти исти медији убирају плодове свог минулог рада и креирања јавног мњења по вољи владајућих политичких елита. 

Сада уместо о злочинима, медији извештавају о корупцији, бежању омладине са Косова, с тим што у избегличкој колони више нису само Срби већ и разочарани млади Албанци. Сви заједно, уједињени у катастрофалној соц-економској ситуацији одавде беже трбухом за крухом јер на западу ,,сунце лепше греје. Тамо се нуде квалитетнији услови образовања, запослење и примања о којима овде може само да се сања.

Када већ 20 година након конфликта имате све, осим онога што једно друштво чини здравим и стабилним, подсећање на „страхоте прошлости“, притом јасно избегавајући да се пише о томе да налогодавци нису пронађени нити одговарали за почињена убиства и злочине, не можете очекивати да се у таквим условима стекне поверење у изиграну правду и правни поредак. Медији, а и политичке елите одлично знају да скретање пажње јавности са појава које унишавају друштво у целини на вечито питање дежурног кривца за све жртве на Балкану, имају одличну прођу код јавног мњења.  Што су злочини представљени сликовитије (ко још мари за новинарски кодекс), то је учинак на јавно мњење снажнији, а услуга која се притом чини властима, вреднија труда. У таквој атмосфери говорити о помирењу, једнако је труду прављења куле од песка уз саму обалу мора.

Иако је било покушаја да се два новинарска удружења која делују на Косову, албанско и српско прибилиже и сарађују, осим спорадичних случајева, што би могло имати констуктиван утицај на процес помирења, истинска сарадња се никада није догодила.

2. Ко треба да буде покретач иницијативе за помирење и који модел треба применити?

Сложили би се да је улога медија у процесу помирења од огромне важности, али масмедији, нажалост више нису на линији чувара и заштите интереса грађана, већ политичких елита.

На питање ко после две деценије покреће иницијативу за помирење између Срба и Албанаца и коме она може бити у интересу, одоговор се намеће сам по себи, то су политичке елите које су пристуне на овим просторима, последњих 30 година. Помирење на којем се нарочито инсистира дванаест година од проглашења косовске независности, а које се на терену не види, може се једино сматрати неискреним, политички прорачунатим и унапред осуђеним на неуспех, у овом моделу који се примењује, а који највише одговара тим истим,политичким елитама.

Из свега наведеног, помирење у оваквим околностима одговара само поменутим отуђеним елитама којима у овом тренутку, због неких виших циљева одговара да се на овом рањивом подручују „не таласа“.

Сада, када су стасале младе послератне снаге на обе стране, треба их наводити да креирају политику помирења и изградње добросуседских односа.

План је више него очигледан, створити оно што су и Срби и Албанци већ имали. Додуше, тада су њихови дедови живели у држави која се другачије звала и чија је површина била много, много већа. Сада само треба уверити обе стране да се у постојећим условима, треба помирити и гурнути под тепих све оно што је било лоше, што је основна логичка грешка оваквог модела. А лошег је, да будемо искрени, било и на једној и на другој страни, рат никоме није донео ништа добро и никога није оставио без жртвава, губитка драге особе, имовине.

Када се покрене разговор о помирењу, сви се слажу да је то дуготрајан процес у који обе стране треба да уложе максималне напоре, превазиђу терете прошлости и крену изнова. Као синоним за терет из прошлости обично се апострофира година 1998. и 1999. Као да се неке друге године нису догодиле, међутим, многи историјски догађаји с краја 18. века до данас итекако утичу на односе два народа. Како ћемо доћи до помирења ако важне историјске догађаје гурамо под тепих? Како ћемо говорити о последицама, а узроке занемаривати?

Они који би да се похвале тиме како су решили косовски Гордијев чвор помињу моделе помирења које се догодило између Француске и Немачке, или Пољске и Немачке које су, како нас званична историја учи, биле у рату. Са историјског аспекта и са хумане, филантропске позиције, за коју смо, желим да верујем, сви опредељени, рекли бисмо да је у реду да се две зараћене стране измире, али постоји једна правна чињеница над којом се треба замислити. Француска и Немачка, као и Пољска и Немачка, до рата су биле две суверене државе. Дакле, догодио се напад једне суверене државе на другу.  На Косову имамо сукоб који се десио у много комплекснијим правним и политичким условима, који и дан данас утичу на сам процес помирења.

Са општег плана, спустимо се на појединачни. Може ли помирење да се догоди на појединачном плану? Може ли комшија Албанац да се измири са комшијом Србином без ичијег посредовања? Верујемо и живимо у нади да је то могуће али свакако се сви на Косову слажемо да је то животна, свакодневна и историјска нужност ако желимо да живимо једни са другима а не једни поред других.

Политичари су они који подгревају ситуацију и тачно је да они имају великог утицаја на националну свест, али није све ни до њих, нешто је и до народа. Гладном се не хвалиш о богатој трпези коју су приредио у свом дому, болесном о томе да је смрт једини лек за њега, детету се не даје пушка.

У људској природи је да воли а не да мрзи, да тежи складу и помирењу са свима. Човек је биће из природе, а природа тежи са ствари врати у првобитан положај, тамо где је природна равнотежа дубоко нарушена. Обе стране знају да је мржња болест духа, погубна за човека. Вера учи да треба опростити. Опростити зло велика је ствар и надчовечански напор. А напор се мора учинити ако је и једној и другој страни стало да деца живе у миру.

На све то треба мислити, али морамо да знамо да руке које су те храниле, а које си поломио могу да опросте, али више не могу да грле као што су грлиле.

Текст је написан у склопу пројекта који спроводи НВО Центар за мир и толеранцију у партнерству са НВО ИНТЕГРа из Приштине и ПАКС-ом (PAX) из Холандије, а извонро обљављен на порталу Грачаница Онлајн.инфо.

Иван Миљковић

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button