Концерт кореодраме 700 у Нишу: Са Ансамблом „Венац“ Грачаницу вазносимо у Небеса

Грачанице, кад бар не би била од камена,

Кад би се могла на небеса вазнети…

Стиховима Десанке Максимовић исказумемо љубав, трајање, поштовање и веровање. Овим стиховима започиње и историјски час уживо који нам представља фолклорни ансамбл „Венац“ у кореодрами 700.

Ко никада није видео ову велелепну светињу, чак и ако не зна ништа о њој, после овог програма разумеће да је седамсто година стара, а вечито млада ова велелепна грађевина и зажелеће силно да зарони у ту светињу тишине и трајања.

Фреске као да су оживеле крећу се великим платном у неосветљеној ноћи. Оне су светлост.

Оживела историја, оживело време и дух трајања кроз приказе на видео биму које прати сценски доживљај ансамбла воде нас кроз време.

Време краља Милутина и породица Радовић из оближњег села Сушица записано је на зиду овог храма, у Грачаничкој повељи. Стихови, ратови и витезови. Они аутентични на платну и ови на сцени. Кнез Лазар и Косовска битка. Па вековно ропство и Арсеније Чарнојевић. Народ и монаштво у великој Сеоби 1690.године носи и свете мошти свога кнеза. А Радовић из Сушице је остао.

Први српски устанак и Карађорђе и опет трпљење, набијање на колац, а да се не заборави страдање – муку су сачувале гусле. И казаше нам гусле. И песма „Расти, расти мој зелени Боре“, нестварним тананим гласом подсећа нас да трпљење траје. И ту су конзули Нушић и Ракић који покушавају да објасне претпостављенима у престоници да народ страда, да је нужно помоћи. И долази ослобођење 1918. године, са песмом „На Газиместану“.

Ту су Јанићије Поповић, национални радник из Грачанице и војвода Воја Танкосић, један од значајних учесника важних историјских догађаја.

Сабори и манастирске славе између два светска рата аутентично суприказани снимцима из југословенске кинотеке. На позорници младићи и девојке славе слободу, играју и певају у аутентичним ношњама.

Улазећи у двадесет и први век млади Радовић у страној амбасади бива заустављен питањем „Graca-ni-ca what is it? Is it in Srbija?” (Шта је то Грачаница? Да ли је то у Србији?)

Ова реченица стране службенице понавља се као лајтмотив све до самог краја приказа. У разиграном и све убрзанијем ритму са звуком гоча и хармонике надмећу се трубе и кларинет. Расположење расте и темпо је све бржи.

Као да се чује, а могло би и да се не чује „Аутобуска станица, резервације“

„Молим карту до Грачанице, у једном смеру“.

Међутим поновило се. Тај који купује карту могао је бити сваки млад човек из публике. Жене бришу очи. Мрак је па нико никог не види. Емоције се исказују узвиком јаким аплаузом и не померањем са места чак и онда када су се извођачи поклонили. И опет питање „Шта је то Гра-ча-ни-ца? Да ли је то у Србији?“ па опет игра.

Публика на препуној позорници нишке Тврђаве стоји као закована и френетично аплаудира. Ритам је растерао несносну врућину и сада уз благи поветарац сви стоје као опијени.

Грачаница са свим својим фрескама које су се кретале на платну, са живим својим народом који траје, опстаје, трпи и игра, вазноси се на небеса по дванаести пут кроз Венац који је немогуће расплести.

Пише: Радмила Тодић Вулићевић