Koncert koreodrame 700 u Nišu: Sa Ansamblom „Venac“ Gračanicu vaznosimo u Nebesa

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,

Kad bi se mogla na nebesa vazneti…

Stihovima Desanke Maksimović iskazumemo ljubav, trajanje, poštovanje i verovanje. Ovim stihovima započinje i istorijski čas uživo koji nam predstavlja folklorni ansambl „Venac“ u koreodrami 700.

Ko nikada nije video ovu velelepnu svetinju, čak i ako ne zna ništa o njoj, posle ovog programa razumeće da je sedamsto godina stara, a večito mlada ova velelepna građevina i zaželeće silno da zaroni u tu svetinju tišine i trajanja.

Freske kao da su oživele kreću se velikim platnom u neosvetljenoj noći. One su svetlost.

Oživela istorija, oživelo vreme i duh trajanja kroz prikaze na video bimu koje prati scenski doživljaj ansambla vode nas kroz vreme.

Vreme kralja Milutina i porodica Radović iz obližnjeg sela Sušica zapisano je na zidu ovog hrama, u Gračaničkoj povelji. Stihovi, ratovi i vitezovi. Oni autentični na platnu i ovi na sceni. Knez Lazar i Kosovska bitka. Pa vekovno ropstvo i Arsenije Čarnojević. Narod i monaštvo u velikoj Seobi 1690.godine nosi i svete mošti svoga kneza. A Radović iz Sušice je ostao.

Prvi srpski ustanak i Karađorđe i opet trpljenje, nabijanje na kolac, a da se ne zaboravi stradanje – muku su sačuvale gusle. I kazaše nam gusle. I pesma „Rasti, rasti moj zeleni Bore“, nestvarnim tananim glasom podseća nas da trpljenje traje. I tu su konzuli Nušić i Rakić koji pokušavaju da objasne pretpostavljenima u prestonici da narod strada, da je nužno pomoći. I dolazi oslobođenje 1918. godine, sa pesmom „Na Gazimestanu“.

Tu su Janićije Popović, nacionalni radnik iz Gračanice i vojvoda Voja Tankosić, jedan od značajnih učesnika važnih istorijskih događaja.

Sabori i manastirske slave između dva svetska rata autentično suprikazani snimcima iz jugoslovenske kinoteke. Na pozornici mladići i devojke slave slobodu, igraju i pevaju u autentičnim nošnjama.

Ulazeći u dvadeset i prvi vek mladi Radović u stranoj ambasadi biva zaustavljen pitanjem „Graca-ni-ca what is it? Is it in Srbija?” (Šta je to Gračanica? Da li je to u Srbiji?)

Ova rečenica strane službenice ponavlja se kao lajtmotiv sve do samog kraja prikaza. U razigranom i sve ubrzanijem ritmu sa zvukom goča i harmonike nadmeću se trube i klarinet. Raspoloženje raste i tempo je sve brži.

Kao da se čuje, a moglo bi i da se ne čuje „Autobuska stanica, rezervacije“

„Molim kartu do Gračanice, u jednom smeru“.

Međutim ponovilo se. Taj koji kupuje kartu mogao je biti svaki mlad čovek iz publike. Žene brišu oči. Mrak je pa niko nikog ne vidi. Emocije se iskazuju uzvikom jakim aplauzom i ne pomeranjem sa mesta čak i onda kada su se izvođači poklonili. I opet pitanje „Šta je to Gra-ča-ni-ca? Da li je to u Srbiji?“ pa opet igra.

Publika na prepunoj pozornici niške Tvrđave stoji kao zakovana i frenetično aplaudira. Ritam je rasterao nesnosnu vrućinu i sada uz blagi povetarac svi stoje kao opijeni.

Gračanica sa svim svojim freskama koje su se kretale na platnu, sa živim svojim narodom koji traje, opstaje, trpi i igra, vaznosi se na nebesa po dvanaesti put kroz Venac koji je nemoguće rasplesti.

Piše: Radmila Todić Vulićević