Лаза Костић један од најзначајнијих представника романтизма у нас

Српски књижевник, песник, доктор правних наука, адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар Лаза Костић рођен је 31. јануара 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици.

Отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877. године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.

Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету.

Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.

Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.

Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Интересантно је да је Тесла поред Ленке Дунђерски одбио и славну глумицу Сару Бернар.

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.

Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је стао у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и двадесетак епских песама, балада и романси;

Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му програмска песма „Међу јавом и мед сном“, као и „Санта Мариа делла Салуте“ једна од највреднијих лирских песама српске уметничке књижевности.

Превео је уџбеник римског права „Пандекта” са немачког језика 1900. године, у то време велики део времена је проводио у манастиру Крушедолу.

Њему у част установљене су Награда Лаза Костић и Награда Венац Лазе Костића, а у част песме „Санта Марија дела Салуте” организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића, на којој се сваког 3. јуна одабраном песнику додељује Венац Лазе Костића.

Српски новинар и публициста Иван Калаузовић Иванус написао је марта 2017. године лирску, елегичну песму „Реквијем Лазе Костића”, замишљену као наставак поеме „Санта Мариа делла Салуте” и омаж Лази Костићу. Стихове „Реквијема…” јавност је први пут чула у Чикагу, пре пројекције филма „Санта Мариа делла Салуте” Здравка Шотре у биоскопу „Центурy Центре”. Пред пуном салом, говорила их је новинарка некадашњег Радио Сарајева Милка Фигурић.

Вокално извођење „Реквијема Лазе Костића” емитовано је у оквиру емисије „Вечерас заједно” Првог програма Радио Београда априла 2017. У улози оратора поново је била Милка Фигурић, чији се глас тада чуо на таласима Радио Београда први пут након распада ЈРТ система.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button