Letnja škola Kosovsko Pomoravlje: Sloboda se stiče kod kuće

Sedam dana na Šar-planini, bez telefona, sa vršnjacima koje do tada nisu poznavali. Deca iz različitih krajeva Kosova i Metohije učila su, igrala se, družila i otkrivala da se lepota sveta, sloboda i prva ekipa za fudbal mogu pronaći i steći kod kuće.

 „Odakle ste, deco?“

„Odakle ste, deco?“ pitao nas je jedan stariji Štrpčanin podižući ruku, a spuštajući vilu kravi u jasla.

„Ima nas iz Kamenice, Bratilovca, Bosca, Berivojca, Koretišta, Parteša, Vitine, Grnčara, Mogile, Lipljana, Gušterice, Dobrotina… Ima i vaših odavde – Sevce, Bitinja, Gotovuša, Popovac, Jažince“, nepripremljeno odgovori neko od nas koji smo išli za kolonom dece koja su iz raznih krajeva Kosova i Metohije došla u Štrpce. U Letnju školu Kosovsko Pomoravlje, četvrtu po redu.

Starini se tad oči napuniše, pa prebrisa lepo, oblo, belo lice rukavom plavog radničkog mantila kakve je njegova generacija iz propalih i opustošenih radnih pogona raznih kombinata prenela u štale.

„A vi, odakle ste?“, nastavi se razgovor sa volonterima.

„I mi smo sa svih strana: Holandija, Beograd, Kraljevo i Kruševac, objasnio je Nikola Rakonjac, inženjer iz Kraljeva.“  Ali, to kao da je zvučalo mnogo više uobičajeno nego prvi odgovor.

Ipak, hodajući putem uz planinu, Nikola, jedan od volontera dobrovoljaca, kao da je i sam razmišljao zašto je danas tu, te reče.

Oaza smisla u okruženju besmisla

Došao sam ovde iz pomalo sebičnih razloga, da meni bude lepo, da pre svega ja osetim makar promil ljubavi koju ova deca imaju. Vesti sa Kosova i Metohije obično se filtriraju tako da se prikazuje ono najmračnije, kao da je ovde stalno neko ratno stanje, kao da je stalno prisutna samo patnja.

Međutim, ovde žive ljudi koji se trude, koji odgajaju svoju decu, ali i ljudi koji se trude da toj deci detinjstvo učine bezbrižnijim i lepšim.

I onda sam shvatio, glavni razlog zbog kojeg sam ovde jeste da se nađem u ovoj oazi smisla, u okruženju besmisla.

Neko je, u nekom momentu, nekako, a ne bez razloga, možda čak i bez loše namere, ubedio ljude da se sa Kosova nekuda mora otići, da nekamo, nekome, nekada – krajnje – moramo poći odavde.

I često se, olako i nepromišljeno, kaže da deca izađu, da se sklone i vide sveta. Onog istog koji iz nezapamćenog izobilja današnjice uzima godišnji odmor i dolazi na Šar-planinu, po vodu sa izvora.

 Učenje kroz igru na Šar-planini

Preskaču bosi preko hladnih planinskih rečica, smehom teraju prve nalete, čini se, neizdržive hladnoće, pa se utrnuli, sa decom, prepuštaju traženju punoglavaca.

Deca se smeju, sapliću se, prljaju, pa se umiju i opet.

Onda umorni sedaju na šarene prostirke i u svojim sveskama zapisuju na šta ih podseća Italija, kakve veze imaju Kuba i Pikaso, kako bi nacrtali pesmu, bol u duši ili radost u srcu.

Uče da uče dok se igraju.

U tome im pomažu učitelj Bogdan Mitić iz Lipljana i Ivana Otašević Veljin iz Pančeva – licencirani predavači NTC sistema učenja profesora Ranka Rajovića.

„Ovo je potrebnije od svake ekskurzije“

Verovatno najpotresniji i najvažniji utisak sa ovogodišnje Letnje škole Kosovsko Pomoravlje bio je komentar jednog ujaka iz Goraždevca koji kaže da nije video organizovaniji i ozbiljniji rad sa decom, iako ih je često vodio na putovanja.

Ovo je potrebnije od svake ekskurzije – ovo prvo, pa sve ostalo. Džaba sam ih ja odveo u Pariz, ako oni tamo traže samo Mekdonalds.

 Mali arheolozi u Svetim Arhangelima

Kako onda zaviriti ispod površine, potražiti svemu dublji smisao i videti u sadašnjem trenutku čitavu prošlost i budućnost, polaznike školice učio je arheolog profesor Marko Aleksić.

Zvona Svetih Arhangela pozivala su na večernju službu i oglasila kraj njegovog predavanja. „Mali arhelozi i viteški kod“ održani su na temeljima zadužbine cara Dušana.

Nošeni pesmom „Mi smo deca neba“ koju su deca pevala u Bogorodici Ljeviškoj na samom početku izleta do Prizrena, nekoliko odličnih šuteva na koš imali smo u sali naše Bogoslovije. A onda i proslavu Marinog rođendana u porti Crkve Svetog Đorđa zahvaljujući ocu Jovanu Radiću, popadiji Jeleni i njihovim sinovima.

 Zbog dece koja ne pamte rođendane sa drugarima

Svake godine neko od dece proslavio je rođendan u letnjoj školi. Tako je jedan, sada momčić, nekadašnji učesnik Stanoje Kocić iz Binča dva puta bio slavljenik.

Na pitanje kada je poslednji put slavio rođendan sa toliko drugara, kratko je odgovorio:

„Ne pamtim.“

Zbog dece koja ne pamte rođendane sa drugarima, fudbal na ulici, društvo iz razreda i decu iz komšiluka je i nastala ova škola.

Kroz nju je prošao Nikola Stanković iz Slivova, tada jedini učenik OŠ „Petar Kočić“. Stanoje koji je u Binču imao jednu drugaricu u razredu, Mihajlo i Marina Jović iz Manute (Zebince), poslednja deca u mahali. Bojana i Milica, rođene sestre i školske drugarice u jedinom i poslednjem, kombinovanom odeljenju OŠ „Desanka Maksimović“ u Bratilovcu. Jefimija Vasić, jedina Srpkinja koja je ove godine završila četvrti razred u Lipljanu.

Sedam dana bez telefona

Pre dolaska u školicu nisu se poznavali, ali skoro su svi imali jednu želju – da makar jednom tokom raspusta imaju celu ekipu za fudbal.

I to se može uzeti kao prvobitni cilj ove priče.

Sedam dana na Šar-planini sa vršnjacima, bez telefona.

Ustajanje, razgibavanje, šetnje, jezičke, muzičke, likovne radionice, nedeljna liturgija, zemlje sveta, bonton za decu, noćni bioskop, veče talenata i kvizovi bili su samo deo programa za plavu i crvenu – stariju i mlađu grupu osnovaca, njih skoro četrdeset, koji su pohađali letnju školu ove godine.

 Sloboda se stiče kod kuće

Ohrabreni dobrom voljom predavača i dobrotvora koji prepoznaju da je Letnja škola Kosovsko Pomoravlje važno mesto za decu sa Kosova i Metohije, organizatori se svake godine trude da unaprede program.

Među predavačima su se kroz četiri godine našli kako lokalni učitelji i nastavnici, tako i učitelji i veroučitelji iz centralne Srbije, prof. Dušica Filipović, pesnik Stevan Milošević. Potom oni koji su o odrastanju na Kosovu i Metohiji govorili van ovih prostora, kao što su prof. Vera Radović i prof. Ranko Rajović.

Cilj je, ipak, otišao malo dalje, ali je, najvažnije, ostao na Kosovu i Metohiji.

Gde pričama, igrama, bojama deca uče da sami našaraju svoje detinjstvo kakvim bi želeli da ga pamte.

Da samo duboko zagledani u Simonidine iskopane oči mogu uhvatiti Monalizin pogled.

I da se sloboda, baš kao i lepota sveta, i kao prva ekipa za fudbal, stiče kod kuće.

I da se ne mora otići.

„Kada lupim u daire, poskoči, a kad ih protresem, okreni se oko svoje ose!”

„Ali ja nemam svoju osu!”

Učiteljica Saška drži muzičke radionice. Ponavlja pravila igre i pokazuje deci rukom kako treba da se okrenu, ali Lenka ponovo odmahuje glavom i pokazuje oko sebe zabrinuto.

„Ali, ja stvarno nemam svoju osu!”

(HO Kosovsko Pomoravlje)