Маја Колунџија Зорое: Болна сећања на „Олују“ и Петровачку цесту

Глумица Маја Колунџија Зорое, пре 25 година, налазила се у непрегледној избегличкој колони. Бежећи са породицом из Книна од хрватске војске, на Петровачкој цести, док су около падале гранате, постала је пунолетна.

Петог августа 1999. године падале су гранате по зачељу избегличке колоне у којој је била и Маја са породицом. Она је у страху сасвим заборавила на свој рођендан. Тог часа је постала пунолетна. На овај важан животни тренутак увек је подсети песма Бранка Ћопића „На Петровачкој цести“.

Каже да увек воли да је чује и сада је често вежба у школи глуме „Мали Принц“ коју води и где малишане подучава и глуми и ијекавици.

Злохуди час и историјски тренутак поновили су се после толико година. Мала девојчица Марија из Ћопићеве песме и Маја из Книна нашле су се на Петровачкој цести. Прва, 1941. друга 1995. Ћопићева девојчица није имала среће, а Мају је пут одвео у Београд, па на Косово. У Приштини је на Факултету уметности завршила глуму и пред сам почетка бомбардовања 1999. године, предосећајући долазећу невољу, напушта и овај град.

Маја сада живи у Београду где је у међувремену засновала породицу. У краћем разговору за Ризницу, каже да и после толико година ране на њеној души нису сасвим зарасле. 

„Из године у годину разликују се и емоције и мишљења, некад су јаче, некад слабије али како постајем старија Ћопићева пема „На Петровачкој цести“ мени је све битнија. Живот је хтео да на тој Петровачкој цести дочекам 18. рођендан и да се 1995. године понови историја из 1941.“, прича Колунџија Зорое.

И после толико година Маја се успешно бори да победи празнину која јој испуњава душу.

„Знате, што је човек млађи празнина је мања, што су људи старији њима је теже. То вам је  као кад пресађујете стабло. Ако пресађујете младу садницу она ће се примити највероватније, ако пресађујете старо дрво, са дубоким кореном, примиће се слабо, никако или ће се осушити. Празнина стоји, то не може да се заборави и залечи никако, само је питање колико ко то признаје и на који начин реагује. Ја то никада нећу заборавити али нећу ни дозволити да ми та празнина ремети  живот. Она може само да буде подстрек и да будем јача“, каже Маја и додаје да познаје много људи који су на жалост увенули као биљке.

„Лекари су им рекли ово није до медицине то је нешто јаче и необјашњиво“.

Глумица Маја Колунџија Зорое рођена је у Книну 5. августа. Остварила велики број филмских, позоришних и телевизијских улога. Играла је у филмовима „Где је мој дом“, „Српска прича“, „Дара из Јасеновца“. Гледаоци је памте и по улогама у најгледанијим серијама: „Луд, збуњен, нормалан“, „Синђелићи“, „Ургентни центар“, „Шифра Деспот“, „Преживети Београд“, „Пси лају, ветар носи“, „Тајна винове лозе“.

„Кад су цветала тикве“, „Нора“, „Љубав је победила“ само су неке од позориштних представа у којима је играла.

Злочиначка акција етичког чишћења Срба коју је спровела хрватске војске трајала од 4. до седмог августа 1995. године.

У „Олуји је убијено укупно 2.670 и протерано 280.000 Срба. Са простора Српске Крајине нестало је близу 2.000 Срба и протерано 250.000. У акцији „Маестрал“ која је била њен продужетак, убијено је 655 и изгнано најмање 130.000 Срба с подручја 13 општина БиХ. Према подацима „Веритаса“ још се трага за 1.011 несталих Срба, међу којима је 660 цивила од којих 337 жена.

Однос снага је био 7:1 у корист агресора – више од 200.000 војника и полицајаца хрватске војске је напало 30.000 војника Српске Војске Крајине.

На Петровачкој цести – Бранко Ћопић

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.

По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.

Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…

Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button