Марија, самохрана мајка из Великог Ропотова: За муку сам рођена али борим се

Маријa Николић (42) из Великог Ропотова код Косовске Каменице поносна је и самохрана мајка троје малолетне деце.  Из дана у дан мушки се бори са немаштином, неплаћеним рачунима, неразумевањем околине и свиме што се наједном сручило на главу жене која је у једном тренутку изгубила брачног друга.

У марту се навршава година од смрти Маријиног супруга Бобана.  Њему је изненада позлило, а лекари у гњиланској болници нису успели да га извуку и спасу му живот. Преминуо је од последица срчаног удара после прележаног ковида.

За ову жену тада почиње пакао, а живот јој се у трехутку окренуо наглавачке.

„Сваки дан само мислим како да деци обезбедим да имају за храну“, прича Марија кроз сузе.

 Она је Албанка из области Мирдита где углавном живе католици.  У Ропотово је дошла 2012. када се удала  за Бобана Николића коме је изродила троје деце. Најстаријој Лени је једанаест година, Ирини осам, а Андрији шест. 

Тог кобног дана похитала је у гњиласнку болницу да супругу честита годишњицу брака, али је смрт била бржа. Страшну вест дуго је крила од деце.  

„Много им недостаје отац, Андрија га увек још тражи. Од млађе ћерке сам дуго крила да је умро, рекла сам да је отишао да ради. Нису били ту када је била сахрана, а ја сам их лагала да је отишао не терен.  Данима је плакала када је сазнала истину, а ја нисам знала како да је утешим“ , прича кроз сузе Марија.

Из дана у дан она се бори да деци обезбеди храну, топлу одећу, огрев. Када се зброје њена месечна примања, социјала и пензија коју је наследила од покојног супруга, сума једва да достиже 150 евра.

„Само за струју ми је стигао рачун 80 евра, нисам имала да платим и како ћу не знам“, прича и грчи раменима све пазећи да не буде сувише гласна, да деца не чују да јој је тешко и да се нема.

Да једна мука никад не иде сама доказало се на примеру ове породице.  Марију највише боли што њен шестогодишњи син Андрија  још увек не говори. Лекари су рекли да болује од неког облика аутизма али она не зна коме да се обрати за помоћ. Нема ни новаца за даље лечење, а дала би све што има само да син може да јој проговори.  

„Најсрећнија бих била само њега да оспособим за живот“,  поново окреће главу у страну и брише сузе да деца не виде колико је беспомоћна и скрхана од бола.

Са мужем је, вели, јако лепо живела али се после његове смрти све променило на горе.

„Његова породица не воли што сам Албанка, никада ме нису прихватили иако сам ја католкиња и прихватила сам православље и све обичаје, родила троје деце. Али ништа ми то није важно колико ми је стало да могу овом детету да помогнем“,  наставља причу ова самохрана мајка.  

На опаску да одлично говори српски каже да је брзо научила језик и прихватила све обичаје и онда нам шаљивим тоном препричава догађај из гњиланске болнице.

„Кад сам била да обиђем мужа у болници лекари и сестре причају на албанском, ама ја не могу ништа да их разумем. Онда сам им рекла причајте ми на српском боље ћу да знам шта ми кажете“ ,наставља сада већ веселим тоном и додаје:

„Да имам само телефон од неког политичара горе у Београду  да их позовим и испричам им како ови овде неки у селу, што кукају да немају и добијају помоћ иду да летују на море у Албанију, а ја што сам тамо рођена има 10 година како не могу да одем само да видим моје најрођеније да ли су живи и здрави. Треба пара за то, не могу, немам одакле,“ говори Марија.    

Иако има проблема са руком која  боли и отиче каже да се не боји посла и да је свесна да само од помоћи не може да се живи.

„Ја сам за муку рођена, нема ми друге него да радим и борим се за моју децу. Ја хоћу да радим сваки посао, само да могу да зарадим за живот“, говори док нас испраћа из авлије.

Захваљујући људима добре воље, медицинским радницима Дома здрвља у Грачаници и службенику Скупштине града Приштина који нису желели да им у тексту помињемо имена, Марији  је 31. децембра допремљена помоћ. Поред хигијенског и пакета животних намирница, добили су  гардеробу и новогодишње пакетиће.  

(Ризница)