Масакр у српским селима око Сребренице свет не жели да види

Злочину у Сребреници и Поточарима јула 1995. године, где ће данас, на 29 годишњицу бити одржана комеморација, којој ће присуствовати десетине амбасадора из западног и исламског света и о којој ће нашироко извештавати највећи медији западне хемисфере, претходили су стравични злочини и масакри у десетинама и десетинама српских села. У лето и јесен 1992. године и у зиму 1993, злочине су починиле муслиманске снаге из Сребренице, којима је у то време командовао Насер Орић и који је пред хашким судом ослобођен командне одговорности. 

На Петрован 12. јула, на гробљу у селу Залазје, само пар километара од Сребренице, биће обележена годишњица масакра 69 мештана из овог села, као и Саса и Загона, које су снаге Насера Орића побиле 1992. године. 

О овом и злочинима у селима Гниона, Опарци, Рупово Брдо, Раковићи, Лозница, Брежани, Магашићи, Јежештица, Подравање, Бјеловац, Кравица, Скелани, у другим у општинама Сребреница, Братунац, Милићи, Власеница, годинама и деценијама већ у поменутим западним медијима нема ни слова. Сутра на Залазју неће бити ни једног јединог западног амбасадора из Сарајева.

Можда и због тога што су, узалуд сведоче преживели Срби, иза велике већине ових злочина у којима су побијене стотине и стотине Срба стајале војне и паравојне снаге управо из Сребренице. Мало је која српска кућа у том делу источне БиХ остала, а да после тих злочина није у црно завијена, где су људи на најмонструозније начине губили читаве породице. 

У Меморандуму о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни (општине Братунац, Сребреница, Скелани) против Срба од априла 1992. до априла 1993, чији је аутор Миливоје Иванишевић, наведено је да је у том периоду нападнуто и спаљено близу 100 насеља са српском популацијом. 

Иванишевић је урадио Студију о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни, која је на иницијативу тадашњег председника СР Југославије Добрице Ћосића преименована у Меморандум југословенске владе и упућена на више адреса, поред осталог у УН, Стејт департмент, агенцији ЦИА, у коме су побројане десетине и десетине злочина над Србима у тој регији. Тај документ касније није на поменутим адресама имао већег одјека. 

„Циљ терора над Србима је разоткривен и исти је као и током претходних ратова – да се протерају Срби из ових региона – и зато иза сваког напада на српска села остају само разарање, спаљени објекти, опљачкана и уништена имовина, уништени споменици, гробља и цркве“, наведено је у поменутом документу. 

У документу даље стоји и да је чак и пре јесени 1992. године, област Сребренице била потпуно етнички очишћена од Срба и да су у тој области уништена и спаљена села Блажијевићи (у селу до рата живела 133 становника српске националности), Бабуљице (52), Божићи (152), Брежани (271), Брезовица (64), Бујаковићи  (166), Чичевци (180), Гај (187), Гладовићи (538), Гостиљ (113), Костоломци (234), Крњићи (114), Међе (130), Обади (684), Ораховица (334), Осредак (195), Подравање (413), Постоље (107), Прибидоли (207), Прибојевићи (124), Радошевићи (201), Ратковићи (338), Топлица (254), Биогор (99), Жабоквица (598). 

Слично се десило и у општини Братунац, где су скоро потпуно уништена села Бањевићи (у селу је до рата живело 38 Срба), Биљача (17), Бјеловац (238), Бљечева (71), Бољевићи  (415), Брана Бачићи (236), Факовићи (115), Бранча (152), Јакетићи (102), Јежештица (502), Кравица (353), Липеновићи (235), Лозница (132), Магашићи (353), Млечва (196), Мратинци (218), Оправдићи (434), Сикирић (201), Станатовићи (206), Тегаре (222), Витковићи (200), Вранешевићи  (211), Загони (480), Жлијебац (377).

Мапа показује страдасње Срба око Сребренице и Братунца

И краћи попис највећих злочина над Србима у околини Сребренице, од маја 1992. до јануара 1993, речито говори о размерама злочина чији су, како се наводи у поменутом Меморандуму Владе СРЈ, „колективни починиоци муслиманске војне или паравојне јединице“.

„Како год да их назовемо, али у сваком случају то су формације и групе које су се састојале претежно од сељана из околних муслиманских села и, у знатно мањем броју, дошљака и плаћеника из земље или иностранства“, наведено је  у Меморандуму.

Језиви низ злочина почео је на Ђурђевдан 1992. године, када су снаге из Сребренице напале села Гниона и Бљечева и убиле пет старијих особа.  

Крајем маја, у селу Сандићи, из заседе, убијен је први човек братуначке полиције Милутин Милошевић. Тело Милошевића нађено је у масовној гробници у Сандићима, за убиство у суду БиХ вођен је поступак против Насера Орића, тада команданта Штаба здружених оружаних снага регије Сребреница, касније команданта 28. дивизије тзв. Армије БиХ чије је седиште све до јула 1995. године било у Сребреници. По наводима оптужнице, Орић је тукао и малтретирао Милошевића, а онда испалио рафал у њега.

У  селу Рупово Брдо, општина Милићи, 10. јуна те године петоро Срба је убијено, троје је нестало.

Село Ратковићи, општина Сребреница, у коме је пре рата живело 340 Срба, а данас је скоро пусто, нападнуто је 21. јуна 1992. године од стране снага из суседног, бошњачког села Осмача. Све куће у селу, штале, објекти су запаљени. Живана Продановића заробили  су Орићеви војници, а рафал у њега, како стоји у оптужници БиХ тужилаштва, испалио је Изет Арифовић, војник 28. дивизије. У Раковићима убијено је 20 особа, пет жена и три мушкарца старије доби. 

Седам дана касније, у овом селу, засеок Брађевина, заклан је Стојан Стевановић, на обдукцији, на његовом телу регистровано је још 17 убодних рана. За убиство је вођен судски процес, двојица припадника тзв. Армије БиХ услед недостатка доказа су ослобођени.

Село Лозница, општина Братунац, на мети је било 28. јуна 1992. године, тада и касније убијена је четвртина мештана, село је данас напуштено, тек понека кућа је обновљена. На Видовдан 1992. у селу је убијен 31 цивил.

У Брежанима крај Сребренице 30. јуна 1992. године, убијено је 32 мештана. Већински српско село нападнуто је из правца Осмача, Видоја Лазића нападачи су разапели на стаблу крушке, ту је и нађен. Милева Ранкић тог дана остала је без синова Мирослава (21) и две године старијег Драгослава као и без мужа Милисава. Неки од злочинаца брзо су идентификовани, нико од њих до данас није одговарао.

Залазје на брду изнад Сребренице нападнуто је на Петровдан, сеоску славу. У овом и у селима Загони и Биљача убијено је 69 мештана. Судији Слободану Илићу који је заробљен, Насер Орић извадио је очи, сведочили су касније неки очевици. Тело судије нађено је 2010. на депонији смећа крај Сребренице, уз тела још десеторице српских војника са Залазја. Нека тела тада заробљених Срба у Залазју још нису нађена.

У Магашићима, 20. јула 1992. године, тзв. Армија БиХ убила је осморо мештана, међу њима шест жена, једна од њих, 17 година стара, била је у поодмаклој трудноћи.

У селу Хранча, 25. јула те године убијено је седморо Срба, рањено 22 мештана.

Крајем јула у Доњој Каменици, општина Зворник, зверски је убијен Слободан Стојановић, 12. година стар.  Тело је касније нађено у масовној гробници.

Почетком августа, у Јежештици крај Братунца, снаге из Сребренице убиле су осморо људи, Анђељку Млађеновићу одсечена је глава, однета у Сребреницу и никад није нађена. Петар Млађеновић остао је тада без двојице браће и мајке. 

Подравање, општина Милићи, српско село, нападнуто је 24. септембра, убијено је 33 Срба,  Породица Маринковић скоро је затрта.

Бјеловц и Сикирић крај Братунца, на удару снага Насера Орића били су 14. децембра 1992. године, убијено је 59 особа. Славки Матић убијене су обе ћерке и супруг. Брани Вучетићу убијени су отац и 17-годишњи брат, нешто раније и мајка. Брано је са комшиницом и њеном малолетном децом одведен у логор у Сребреници. Насер Орић оптужен је за убиство фотографа Митра Савића кога су у Бјеловцу заробили припадници тзв. Армије БиХ. Убиство, наведено је у оптужници, потврдио је његов пратилац Сабахудин Мухић. 

На Божић 1993, снаге 28. дивизије из Сребренице напале су Кравицу. Убијено је 49 мештана, међу њима много старих и деце. За снагама 28. дивизије ишле су хиљаде цивила из Сребренице, у пљачку. Девет дана касније, у Скеланима, на Дрини, убијено је 69 мештана. Убијени Александар Димитријевић имао је само пет година, а његов брат Радисав 12. Дечаци су, по сведочењима, убијени из снајпера.

Средином априла 1992. године, резолуцијом СБ УН, Сребреница је проглашена за заштићену зону Уједињених нација. Јасуши Акаши изасланик генералног секретара УН за Балкан од јануара 1994. до новембра 1995. у интервјуу за „Политику“ 2011. године рекао је да је Сребреница „у почетку била демилитаризована“, али да су се „босанске трупе касније вратиле“.

„Тако да су те заштићене зоне, не само Сребреница постале базе за трупе босанских муслимана које су се ту одмарале и реорганизовале. Ту им је стизало оружје са оближњих аеродрома“, рекао је тада Акаши, потврђујући да су „кад је почео Младићев напад на Сребреницу тамо биле стациониране муслиманске труп“, а да је „њихов командант (Насер Орић) неколико месеци пре напада отишао у Сарајево и није се вратио“.

Злочин у Сребреници у међувремену је добио и резолуцију у ГС УН. Злочини над Србима које су починиле снаге управо из Сребренице, још нису завредели ни минута у великој већини западних медија. О саосећању, пијетету, поштовању према српским жртвама да се и не говори. Једноставно, бол белих и бол црних марама за њих нису исте.

З. Шапоњић – РТ Балкан

Повезани чланци

Back to top button