„Метохијски сфумато“ књига упредених нити сећања, успомена и традиције два завичаја

„Метохиjски сфумато“ богато штиво несвакидашњег назива из пера Душице Филиповић, професорке на Факултету савремених уметности у Беораду, саткано је од нити испреплетених успомена између завичаја у коме је аутрка рођена и Косова и Метохије њеног,како често воли да нагласи, другог завичаја.  После београдске и новосадске промоције, ова жанровски неуоквирена али богата прозно – поетска књига представљена је и читалачкој публици у Грачаници.

Филиповићева је своје рафиниране успомене сместила у безмало 500 страница књиге „Метохијски сфумато“. Родом из Чачка она долази у Пришитну због студија и ту, како и сама признаје доживљава духовни преображај.

Прича је смештена у простор између Драгачева, њене прве куће и Драганца, манастира у Косовском Поморављу, који је њена духовна кућа. Као што се лепота сфумата огледа у техници сликања без јасних граница и обриса, тако се и Душичин литерарни израз не може уоквирити ни у један књижевни род јер је широког литерарног распона.

Зашто Метохијски сфумато? Рецензент Мирослав Алексић даје одговор:  

„Све што можемо наћи у овој књизи, а можемо наћи толико невероватних прича о нама, а ти ликови су портрети на  сфумату кога чине Метохија са Косовом и који су иза нас, са нама или су заправо гроб у коме ћеш лећи, како каже једна јунакиња док је друга  пита: како то трпите, она  одговара: то се не трпи, то се живи“, рекао је Алексић.  

Иако без жанровских оквира „Метохијски сфумато“ је комлексна, дубока и слојевита књига поетске прозе састављена из нити и боја запретених у ткању јасних успомена, каже професор доктор Валенитна Питулић. 

„Крећући се лавиринтом српске народне традиције и фолклористике који је Душица вешто инкорпорирала у своју књигу, уочљива је семантика ткања као лајтмотив. Ткање, нит, пређа и оно што су жене носиле као једну врло важну заумну радњу преточила је у текст и ја сам се често питала да ли је то она упамтила из казивања своје баке или је то из неких књига, јер је тачно жанровски погодила текст народне традиције и управо у ту архетипску српску реч, ткање, она је сакрила све оно што је тајна њеног писања“, рекла је професорка Питулић. 

Говорећи на промоцији владика новобрдски Иларион је нагласио да ова књига, као права уметност, преображава наш свет.

„Бог је речима створио свет. Реч је од почетка, а уметност песничког стваралаштва је ослобађање унутрашње речи, откривање нашег смисла који чезне за оним ко га је створио“

Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада објавила је „Метохијски сфумато“.

„Док нам се нија нашла у рукама нисмо били свесни значаја и тематске ширине књиге које је чине заветном, рекла је Марија Васић из Хуманитарне организације Косовског Поморавља која је помогла издање.

„Метохијски сфумато“ је дело које на јединствен начин слика судбину Косоваца, њихову борбу и трпљење, менталитет, начин размишљања и њихове разлоге доводи до тога да чак и људи који никада нису били на Косову и Метохији а има доста таквих, који су подржали издавање ове књиге осете јасно и блиско народ који овде живи“, рекла је Васићева. 

Да није било доласка у Приштину не би било ни овакве књиге, каже Душица Филиповић; сигурно да би и стил био другачији да, како је признала, није била заљубљена у литературу Црњанског и негов поглед на свет и љубав.

„Иако кад се чита можда делује да приповедање тече много лако, ја сам се заправо много мучила са том књигом јер је то значило, морате да изврнете себе, да се потпуно испразните да бисте онда могли да осетите ту неку пуноћу коју онда пренесете другима“, рекла је ауторка.

Као што Црњански није могао да препозна људе ни место по повратку из рата и Филиповићева, када се после готово две деценије вратила у Пруштину, град своје студентске младости у коме је упознала човека с којима дели остатак живота, спознаје да ту више ништа није исто и као некада.  

Ауторка каже да се не осећа као писац. Написла је „Метохијски сфумато“ јер је имала јаку жељу да пренесе утиске живота. Ова књига је од истине, каже, настала у трентуку личне драме коју је преживљавала а сада је другима утеха. 

Душица Филиповић је пре свега написла „Косову, књигу дубоке оданости“, подвукла је  у рецензији др Марија Јефтимијевић Михајловић.  

И. Миљковић