„Metohijski sfumato“ knjiga upredenih niti sećanja, uspomena i tradicije dva zavičaja

„Metohijski sfumato“ bogato štivo nesvakidašnjeg naziva iz pera Dušice Filipović, profesorke na Fakultetu savremenih umetnosti u Beoradu, satkano je od niti isprepletenih uspomena između zavičaja u kome je autrka rođena i Kosova i Metohije njenog,kako često voli da naglasi, drugog zavičaja.  Posle beogradske i novosadske promocije, ova žanrovski neuokvirena ali bogata prozno – poetska knjiga predstavljena je i čitalačkoj publici u Gračanici.

Filipovićeva je svoje rafinirane uspomene smestila u bezmalo 500 stranica knjige „Metohijski sfumato“. Rodom iz Čačka ona dolazi u Prišitnu zbog studija i tu, kako i sama priznaje doživljava duhovni preobražaj.

Priča je smeštena u prostor između Dragačeva, njene prve kuće i Draganca, manastira u Kosovskom Pomoravlju, koji je njena duhovna kuća. Kao što se lepota sfumata ogleda u tehnici slikanja bez jasnih granica i obrisa, tako se i Dušičin literarni izraz ne može uokviriti ni u jedan književni rod jer je širokog literarnog raspona.

Zašto Metohijski sfumato? Recenzent Miroslav Aleksić daje odgovor:  

„Sve što možemo naći u ovoj knjizi, a možemo naći toliko neverovatnih priča o nama, a ti likovi su portreti na  sfumatu koga čine Metohija sa Kosovom i koji su iza nas, sa nama ili su zapravo grob u kome ćeš leći, kako kaže jedna junakinja dok je druga  pita: kako to trpite, ona  odgovara: to se ne trpi, to se živi“, rekao je Aleksić.  

Iako bez žanrovskih okvira „Metohijski sfumato“ je komleksna, duboka i slojevita knjiga poetske proze sastavljena iz niti i boja zapretenih u tkanju jasnih uspomena, kaže profesor doktor Valenitna Pitulić. 

„Krećući se lavirintom srpske narodne tradicije i folkloristike koji je Dušica vešto inkorporirala u svoju knjigu, uočljiva je semantika tkanja kao lajtmotiv. Tkanje, nit, pređa i ono što su žene nosile kao jednu vrlo važnu zaumnu radnju pretočila je u tekst i ja sam se često pitala da li je to ona upamtila iz kazivanja svoje bake ili je to iz nekih knjiga, jer je tačno žanrovski pogodila tekst narodne tradicije i upravo u tu arhetipsku srpsku reč, tkanje, ona je sakrila sve ono što je tajna njenog pisanja“, rekla je profesorka Pitulić. 

Govoreći na promociji vladika novobrdski Ilarion je naglasio da ova knjiga, kao prava umetnost, preobražava naš svet.

„Bog je rečima stvorio svet. Reč je od početka, a umetnost pesničkog stvaralaštva je oslobađanje unutrašnje reči, otkrivanje našeg smisla koji čezne za onim ko ga je stvorio“

Izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada objavila je „Metohijski sfumato“.

„Dok nam se nija našla u rukama nismo bili svesni značaja i tematske širine knjige koje je čine zavetnom, rekla je Marija Vasić iz Humanitarne organizacije Kosovskog Pomoravlja koja je pomogla izdanje.

„Metohijski sfumato“ je delo koje na jedinstven način slika sudbinu Kosovaca, njihovu borbu i trpljenje, mentalitet, način razmišljanja i njihove razloge dovodi do toga da čak i ljudi koji nikada nisu bili na Kosovu i Metohiji a ima dosta takvih, koji su podržali izdavanje ove knjige osete jasno i blisko narod koji ovde živi“, rekla je Vasićeva. 

Da nije bilo dolaska u Prištinu ne bi bilo ni ovakve knjige, kaže Dušica Filipović; sigurno da bi i stil bio drugačiji da, kako je priznala, nije bila zaljubljena u literaturu Crnjanskog i negov pogled na svet i ljubav.

„Iako kad se čita možda deluje da pripovedanje teče mnogo lako, ja sam se zapravo mnogo mučila sa tom knjigom jer je to značilo, morate da izvrnete sebe, da se potpuno ispraznite da biste onda mogli da osetite tu neku punoću koju onda prenesete drugima“, rekla je autorka.

Kao što Crnjanski nije mogao da prepozna ljude ni mesto po povratku iz rata i Filipovićeva, kada se posle gotovo dve decenije vratila u Pruštinu, grad svoje studentske mladosti u kome je upoznala čoveka s kojima deli ostatak života, spoznaje da tu više ništa nije isto i kao nekada.  

Autorka kaže da se ne oseća kao pisac. Napisla je „Metohijski sfumato“ jer je imala jaku želju da prenese utiske života. Ova knjiga je od istine, kaže, nastala u trentuku lične drame koju je preživljavala a sada je drugima uteha. 

Dušica Filipović je pre svega napisla „Kosovu, knjigu duboke odanosti“, podvukla je  u recenziji dr Marija Jeftimijević Mihajlović.  

I. Miljković