Миодраг Радомировић о старој Митровици: Где се деде оно време?

Подељени градови деле судбину Толстојевих породица, сваки је „несрећан на свој начин“. Као просторни ентитети, својеврсни оксиморони, политички опстају, али противурече глобализацијским концептима.

О подељеном граду на Ибру „где се деде оно време, кад све је било различито и истовремено исто“ писац, новинар, хроничар Косовске Митровице Миодраг Радомировић, говорио је у интервју који је дао за портал Косово онлајн.

Записано је да је Стефан Урош II Милутин, свети краљ, градитељ најлепших српских средњевековних православних храмова 1315. године, цркву Светог Димитрија Солунског, која се налазила испод звечанске средњевековне тврђаве-града, даривао манастиру Бањска. По заштитнику цркве, насеље је добило име Митровица, каже Радомировић.

• 

„На улазу у Косовску Митровицу, код среза како ми тај део зовемо, некада је постојао хан, на путу према Солуну, куда су пролазили трговци. Трговало се из Рашке области, Старе Србије, преко Косова и Метохије и даље. Ту су се одмарали. Хан је држао неки Дмитар, после његове смрти, хан је наставила да држи његова жена Дмитровица по којој је Митровица добила име“.

• 

Лепоту и дух старе балканске насеобине, оријенталне касабе, српског града из доба Немањића, баштини Косовска Митровица, истиче Радомировић.

“Град је кроз своју историју носио лепоту која се огледала, у духовности и квалитету његових становника. Без обзира колико, имао, у одређеном историјском периоду становника, у својим грађанима имао је квалитет који други можда нису имали у тој мери, а то је пре свега, једно заједништво, људскост, поштовање, изузетно добри комшијски односи и чињеница да се на овим просторима и у Косовској Митровици у та стара времена никада није питало, ко се како зове и које је вере“, каже Радомировић.

• 

Био је то леп, јединствен живот који се одвијао у еснафском делу, са маленим радњама, кујунџија, ужара, конопчара, грнчара, јужно од Ибра, код православне и католичке цркве, где се развијала градска средина и неговала мултикултурална духовност, каже Радомировић, који у својој књизи „Код старог бунара“ у причама о старој Митровици, чува од заборава најлепше успомене из детињства старих Митровчана.

Играли смо се у порти храма Светог Саве, чије је место изградње одредио конзул Бранислав Нушић, а пројекат за звонару Александар Дероко. Радње Сокола Соколовића и Гавре на Полету, са рафовима пуних стаклених тегли са шареним бомбонама, на граме, мириси баклава, шампита, салепа који нас је грејао зими из чувених посластичара Египат, Балкан и Шумадија и ђеврека које је правио Тони Ђокић које смо доручковали као гимназијалци пијући клакер и кабезу, па содаџије.

• 

Увек се поставља питање како је могуће да су људи били тако јединствени, сложни, помагали једни другима, а одговор на то питање се крије у Трепчи и у средњој класи, 90 одсто становништва Косовске Митровице је зависило од Трепче. Радили су у руднику Стари Трг, у флотацији, топионици, металургији цинка итд. Сви су били радници, радничке породице и сви су имали исто, скоро исто. Живело се скромно, имало се онолико колико је довољно за један леп живот и зато су се људи поштовали, помагали међусобно и одлазили једни код других“, каже Радомировић.

• 

Са осмехом, додаје да је свакодневни живот било немогуће замислити, без комшилука „врата се никад нису закључавала, није се питало чија је кућа, након игре свако дете је могло да утрчи у било коју кућу по парче хлеба или чашу воде. На кафу се ишло од куће до куће, онда се комшије љуте зашто се код неког тог дана није било, а код оног другог јесте“.

Најлепше је било 60-тих, 70-тих. Напредак културе пре свега, бунтови у моди, филму, музици, нису заобишле ни Митровицу, Звечан, Стари Трг, који су тада, како каже Радомировић, били једно. Процват привреде, образовања, здравства, културе и спорта изнедрио је светски познате Митровчане.

• 

Митровачка гимназија је за нас била Сорбона, јер су у њој предавали чувени сорбонски ђаци Дамјановић, Стефановић, касније су генерације професора Јордановића, Богавца, чувеног професора српског језика и књижевности Миладина Распоповића изнедриле велики број стручних људи, много кадрова који су пронели име Косовске Митровице, широм света, с поносом данас кажемо да имамо академике.

На вратима стоји директор Драгомир Цветнић, прекрштених руку на леђима, а поред њега нико не сме да прође док не подигне ногу, како би се уверио да на ципелама нема блата, са осмехом се присећа гимназијских дана Радомировић и додаје да је Техничка школа „Борис Кидрич“, била је једна од најјачих у ондашњој Југославији.

• 

Наш викенд је био прелеп, јер смо га проводили на старом Трепчином стадиону, по 5.000 гледлаца је било на тренинзима, а данас их нема толико на прволигашким утакмицама Звезде и Партизана. Прескакали смо ограду стадиона јер нисмо могли да уђемо, да гледамо те велике утакмице. Постоје фотографије, које су по мени једне од најлепших, где је публика на тополама око стадиона. То су неке прелепе ствари, које доживите као град и сви се томе радујете. На стадион иду сви заједно, из улице из комшилука, нема поделе, нема разлике сви навијају за Трепчу. Навијаче води чувени Јупи са музиком. А након тога следи љубав према кошарци, па према рукомету,  јер нам је и рукометни клуб био у првој лиги, а кошаркаши у другој савезној лиги.

Кајакаши Трпче су испод моста, који данас дели Митровицу, вежбали, окретали се правили вратоломије и тада били прваци Србије, чувени Јола, Владо Гроти. Нјихови кајаци су били познати и по томе што су носили Титову штафету младости одавде до ушћа и предавали је даље, наставља Радомировић.

Ибар је посебан, он је једноставно нешто што веже сваког човека за овај град, песма „Стани, стани Ибар водо“ је химна свих Митровчана, прича Радомировић.

• 

„У овом Ибру смо се сви купали, пецали рибе, играли хокеј када дођу оне хладне зиме каквих више нема. Низ овај Ибар су пловили балвани из Рожаја до чувене шпер плоче, код железничке станице где су прерађивани и од њих су касније настајали ти наши чувени креденци, шифоњери, први намештај.

Сваки старији становник града с носталгијом се сећа чувених млинова на Ибру. Воденицу крај старог гвозденог моста памте као заштитни знак. Свако ко је потекао из овог града живео овде или где год у својој кући има слику Старе Митровице, са гвозденим мостом и млином. Ибар је тад био много већи, а ту се пливало и скакало са железничког моста, попут оног у Мостару, иако је било опасно јер су у реци остале бомбе од минулог рата“.

• 

Железнички мост, данас је прошлост. Срушен је и на његовом месту направљен нови. Са њим су срушене и најлепше успомене многих становника овог града, а зидање новог представљало је долазак бурних времена, које нису ни слутили.

Десиле су се ратне страхоте, а оне су довеле до раслојавања и поделе међу људима, која је за собом оставила ненадокнадиве губитке и ожиљке који ће остати заувек.

Данас физички подељена Митровица није могла да подели пријатељства, прекине комшијске везе, људи контактирају, тргују, једни другима помажу, и када се сретну са носталгијом причају о оном времену, тврди Радомировић.

• 

Причу о старој Митровици чувају светлописи фотографских радња „Фото Цане“ и „Фото Мома“ у чијем излогу се и данас налазе фотографије из тих времена. Чувени Жарковићи који су највише дали Косовској Митровици, изградили Јадран, Прву хидроцентралу, захваљујући њима Митровица је имала струју, пилане, производили су циглу… посечена липа, на корзоу, чији се мирис ширио читавим градом, док је на стотине људи шетало од Полета до гимназије и назад, сви смо имали своја места на улазима испред зграда, на сваком улазу је по неко свирао гитару, ту смо проводили вечери, каже Радомировић.

• 

У Бошњачкој махали живели су, живе и данас, чувени Јеротијевићи, нажалост покојни Јеро, Цветко и Ђино су забављали читаву Бошњачку махалу. У њиховом дворишту окупљао се комшилук, правило се мезе и онда у тим лепим летњим вечерима, кад је све мирисало, мирише Ибар, миришу баште, они под лозом, мезе, пију хладну ракију и певају, певају као славуји, и та песма и данас одзвања у многима од нас“, баш као и стихови Радомировићеве песме.

(преузето са портала Косово онлајн)