Муштерија се познаје по очима, добра ткаља по платну, а жене из Косовског Поморавља по народној ношњи
Некада се одело, од капе до чарапе израђивало ручно, прело се плело, шило и кројило али и ткало на разбоју. Свака жена је морала да буде вешта у изради ручних радова. Данас новцем све може да се купи… Да ли баш све? пита се и Христина Ристић. Она је ткаља из села Ранилуг у Косовском Поморављу.
Једина у овом делу Косова и Метохије, на свом девет деценија старом разбоју, тка чувено „чарапан платно“ које је предложено за нематеријално добро Косовског Помораљва. Женска народна ношња Косовског Поморавља израђује се од „чарапан платна“ и посебно је богата и лепа, украшена ситним везом. Није ни лако ни једноставно израдити је, а Христина се управо бави тиме. Тако је, каже, ишколовала троје деце. Поносна је на свој занат и српску традицију.
Разбој је њој и посао и разонода и обавеза и доколица. Када је притиснута тешким мислима брига за трен нестане чим се препусти бројању танких нити. Док их пажљиво прстима размиче другом руком вешто, с лева у десно и с десна у лево провлачи дрвени чунак намотан пређом. Разбој је наследила од мајке и на њему изаткала „чарапан“ али и обична платна чија дужина може у километре да стане.
„Ја сам једина у Косовском Поморављу која израђује народну ношњу и која још увек употребљава разбој на старински начин. Овај разбој је стар око 90 година и некада су се за њега давале три овце, толико је вредео и тако се тада куповало. Свака жена у селу морала је да има свој разбој да би обукла своју породицу“, прича Христина.
Миштерија се познаје по очима, добра ткаља по финоћи изатканог платна, а жена из Косовског Поморавља по народној ношњи, тврди Христина из Ранилуга. Живописна народна ношња, богато украшена србриним нитима на фином памуку одика је читавог овог краја. А само вам овдашње жене могу појаснити да се по бојама и нијансама разликује женска ношња Горње и Доње Мораве као и Криве Реке.
Свадба је посебан дан и једино у овом делу Косова и даље живи обичај да се жена за ту прилику облачи у традиционалну ношњу. Весеље никако не не може да почне док се не заигра свекрвино оро.
„Сакупе се све жене изнесе се сито, изнесе се хлеб и онда запевају „Ој јабуко зеленико“ или нека друга песма из нашег краја. Свекрва узима сито, прекрсти се, а онда извише себе баца прво напред, па онда десно, па лево. Говори: у име Оца, Сина и Светога Духа, да гу иде напредица, узима хлеб и почиње да игра. Код нас у Доњу Мораву игра се уз гоч и трубе и кад почен гоч да удара кожа ти се најежи“, прича Христина.
Каже да ношње и порекла нико не треба да се стиди, а она се поноси својим умећем. Уз помоћ разбоја одшколовала је, каже, троје деце.
„Поштено радим, поштено зарадим, поштено и напалтим на крају, јер муштерије знају, добар глас далеко лети, а лош још даље“, мудро закључује ова жена.
Добар глас о њој далеко се чуо јер без фризуре, шминке и сређених ноктију женски свет не може на свадбу док за Ранилуг, Доњу Мораву и Изморник важи правило на свадбу се не иде док те Христсина не „накити“ и „напромени“.
РАДИО РЕПОРТАЖУ О ХРИСТИНИ РИСТИЋ ИЗ РАНИЛУГА ПОСЛУШАЈТЕ ОВДЕ:
И.М.
