Mušterija se poznaje po očima, dobra tkalja po platnu, a žene iz Kosovskog Pomoravlja po narodnoj nošnji

Nekada se odelo, od kape do čarape izrađivalo ručno, prelo se plelo, šilo i krojilo ali i tkalo na razboju. Svaka žena je morala da bude vešta u izradi ručnih radova. Danas novcem sve može da se kupi… Da li baš sve? pita se i Hristina Ristić. Ona je tkalja iz sela Ranilug u Kosovskom Pomoravlju.

Jedina u ovom delu Kosova i Metohije, na svom devet decenija starom razboju, tka čuveno „čarapan platno“ koje je predloženo za nematerijalno dobro Kosovskog Pomoraljva. Ženska narodna nošnja Kosovskog Pomoravlja izrađuje se od „čarapan platna“ i posebno je bogata i lepa, ukrašena sitnim vezom. Nije ni lako ni jednostavno izraditi je, a Hristina se upravo bavi time. Tako je, kaže, iškolovala troje dece. Ponosna je na svoj zanat i srpsku tradiciju.

Razboj je njoj i posao i razonoda i obaveza i dokolica. Kada je pritisnuta teškim mislima briga za tren nestane čim se prepusti brojanju tankih niti. Dok ih pažljivo prstima razmiče drugom rukom vešto, s leva u desno i s desna u levo provlači drveni čunak namotan pređom. Razboj je nasledila od majke i na njemu izatkala „čarapan“ ali i obična platna čija dužina može u kilometre da stane.

„Ja sam jedina u Kosovskom Pomoravlju koja izrađuje narodnu nošnju i koja još uvek upotrebljava razboj na starinski način. Ovaj razboj je star oko 90 godina i nekada su se za njega davale tri ovce, toliko je vredeo i tako se tada kupovalo. Svaka žena u selu morala je da ima svoj razboj da bi obukla svoju porodicu“, priča Hristina.

Mišterija se poznaje po očima, dobra tkalja po finoći izatkanog platna, a žena iz Kosovskog Pomoravlja po narodnoj nošnji, tvrdi Hristina iz Raniluga.  Živopisna narodna nošnja, bogato ukrašena srbrinim nitima na finom pamuku odika je čitavog ovog kraja. A samo vam ovdašnje žene mogu pojasniti da se po bojama i nijansama razlikuje ženska nošnja Gornje i Donje Morave kao i Krive Reke.

Svadba je poseban dan i jedino u ovom delu Kosova i dalje živi običaj da se žena za tu priliku oblači u tradicionalnu nošnju. Veselje nikako ne ne može da počne dok se ne zaigra svekrvino oro.

„Sakupe se sve žene iznese se sito, iznese se hleb i onda zapevaju „Oj jabuko zeleniko“ ili neka druga pesma iz našeg kraja. Svekrva uzima sito, prekrsti se, a onda izviše sebe baca prvo napred, pa onda desno, pa levo. Govori: u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, da gu ide napredica, uzima hleb i počinje da igra. Kod nas u Donju Moravu igra se uz goč i trube i kad počen goč da udara koža ti se naježi“, priča Hristina.

Kaže da nošnje i porekla niko ne treba da se stidi, a ona se ponosi svojim umećem. Uz pomoć razboja odškolovala je, kaže, troje dece.

„Pošteno radim, pošteno zaradim, pošteno i napaltim na kraju, jer mušterije znaju, dobar glas daleko leti, a loš još dalje“, mudro zaključuje ova žena.

Dobar glas o njoj daleko se čuo jer bez frizure, šminke i sređenih noktiju ženski svet ne može na svadbu dok za Ranilug, Donju Moravu i Izmornik važi pravilo na svadbu se ne ide dok te Hristsina ne „nakiti“ i „napromeni“.

RADIO REPORTAŽU O HRISTINI RISTIĆ IZ RANILUGA POSLUŠAJTE OVDE:

I.M.