Друштво

Невидљиви људи и њихови „инциденти“ у пандемији и мимо ње

Сви Срби на Косову разумеће сваку реч овог текста и из њега прочитати и лична искуства и сложеност ситуације у којој живе. Свако ко га чита, а да му је албански матерњи, с правом ће посумњати, јер се исповести невидљвих људи и приче о инцидентима готово никада се не нађу у извештајима медија у Приштини, пише у ауторком тексту новинарка Јелена Л. Петковић.

Ако би се по гужви у саобраћају мериле метрополе, тог дана нам се чинило да је Пећ један од највећих градова у коме смо били. Обилазак око кружног тока, који минут до поднева, изгледао је као пут без краја. Јасно је, каснимо на конференцију за новинаре о безбедности коју је сазвала полиција у Пећи.

Био је крај октобра 2018. године и два аутобуса са верницима из Београда каменована су у близини Истока, или како је портпарол Косовске полиције за регион Пећ Џеват Ибрај објаснио, “догодило се оштећење имовине”.

Али, то није било једини напад на Србе и њихову имовину тих дана у овом крају. У полицијску станицу кренули смо са додатним питањима о серији нерешених пљачки и покушаја истих које су директном сукобу са лоповима заустављали мештани Гораждевца, енклаве обележене страхотом убиства деце, у коме живи око 700 Срба “покривених” сигурносним камерама. И поред видео надзора, починиоци су непознати, као и стање истраге. Екипа Радија Гораждевац је претходно три пута затражила коментар полиције, али тих седам километара, колико раздваја Гораждевац и Пећ, одговор није хтео да пређе.

Вероватно најкраће обраћање медијима о тако озбиљној теми као што је каменовање аутобуса, јер она обухвата: трагедију убиства албанских цивила почетком 1999. као повод напада, чињеницу да су у аутобусу српски цивили, верници, који нису чинили злочине, да је косовска полиција укључена у организацију оваквих посета и још много детаља, до коначног да сваки овакав догађај и те како утиче на живот свих, а даје озбиљан разлог повратницима да се забрину за безбедност – трајало је једва десет минута!

Последње секунде искористили смо и за питање: Шта се дешава са истрагама пљачки у Гораждевцу?

На српском нисмо стигли до краја, а млађи колега новинар је пожурио на албанском: “То није тема”!

“То није тема конференције”, надовезао се регионални директор Полиције Шабан Шаља и сви су устали од стола, као да нас нема.

На излазу из полицијске станице, сачекала ме је утеха старијег угледног пећког новинара: “Не брини, има разних људи”.

Имуне статистике

Има. Разних људи и разних константа. И ако се увелико питате чему овај текст усред кризе изазване вирусом ковид-19, политичким превирањима у Приштини, тензијама и проблемима на релацији Београд – Приштина, очекивањима од америчког посредника Ричарда Гренела и европског изасланика Мирослава Лајчака – зато што поред свих тих важних људи и дешавања, као бесконачна константа и резистентна појава која је испратила и великог Мартија Ахтисарија, силног Кристофера Дела и администратора Питера Фејта, стоје животи невидљивих људи чија се имена у вестима појаве као инцидент. Баш том речју међународне организације на Косову описују то што их задеси. Сутрадан се све претвори у статистику, убрзо у тему због које се хитро устаје од стола. И тако, деценијама. Па тако и те 2018, прошле 2019, а и ове 2020.

Статистика имуна на све облике емпатије каже следеће: од почетка јануара било је око 30 напада на Србе и њихову имовину на Косову. Мета су углавном повратници. Први је забележен 6. јануара. Лопови су упали на имање једине Српкиње у селу Доњи Петрич у Клини и почели да секу дрва. Последњи је био 12. јуна. Једини Србин у селу Опрашке, код Истока, брутално је пребијен док је покушавао да одбрани шуму од оних који је годинама секу.

Две трећине напада догодило се од када је тадашња Влада Аљбина Куртија прогласила епидемију ковид-19. У последњој недељи марта, непознате особе су провалиле у кућу српске породице у селу Новаке код Призрена. Србину у Осојану, у општини Исток, украден је ауто.

У априлу, провалници су демолирали унутрашњост куће Српкиње у Призрену, велика количина смећа бачена је на православно гробље у селу Видање у општини Клина. Украдена је пољопривредна машинерија Србину у Бабином Мосту, у општини Обилић. Избио је пожар у кући српског повратника у селу Новаке, у општини Призрен. Из дворишта Србина из Црколеза украдено је возило. Срби из Новака пријавили су да се ђубре баца испред њихових окућница.

У мају, у селу Дрсник код Клине, Србину су украдени резервни делови за трактор и алати из гараже. Разбијени су прозори на кући повратника у месту Клинавац, у Клини. Проваљено је у православну цркву Светих Врачева Козме и Дамјана у селу Новаке. У селу Тучеп у општини Исток, Србину је украден млин за кукруз. У селу Дуге Нјиве у Клини каменована је српска кућа. У селу Берково, у Клини, Србину је запаљена кућа. Србин у селу Дреновац је физички нападнут. Каменована је кућа Србина повратника у селу Лјубожда…

Полиција у Пећи надлежна је и за Исток, Клину, Дечане, Јуник, Витомирицу и Гораждевац, односно за безбедност више од 370.000 грађана. Иако се, рецимо, само у десет дана маја, догодило седам напада на Србе и њихову имовину, полиција није нашла за сходно да се јавно обрати овим грађанима.

Осим у случају првог и последњег инцидента, односно сече шума, није познато да су други лопови, нападачи, хулигани и паликуће пронађени.

Како се живи са “инцидентом”, а како после њега?

Осим што за је за њихову безбедност задужена полиција у Пећи, над овим Србима као власт полажу право и Београд и Приштина.

Београд сва кривична дела напада на Србе и њихову имовину гледа искључиво као етнички мотивисана. Приштина све врсте крађа и напада који се том приликом догоде бележи као обичне пљачке и углавном непостојећу тему или додаје да су жртве пљачки и Албанци.

У међувремену, невидљиве људе некада редовније, некада ређе, обилазе представници међународних организација задужених за безбедност, са њима попију кафу, некада и ракијицу, али проблем звани “учестали инциденти” нико им није коначно решио.

Невидљиви људи верују да у свим тим околностима криминалци знају да их нико неће тражити. Милост и емпатију не очекују ни од кога, правди се не надају. Поврх свега, сматрају да су и жртве политичког поткусуривања.

“Увек смо ми мета, било у предизборним кампањама, пре и после преговора у Бриселу, када су неки обрачуни међу странкама Албанца. Све се преломи преко наших леђа”, честа је реченица Срба из пећког краја.

То осећају, “свикли су на жиг грађанина другог реда, осуђени на живот у изолацији”.

“Ево нас где смо и били. Изоловали само се, мада смо ми у изолацији, мање-више, 15 година од како смо се вратили. А како си ти?”, као шамар је звекнула честа црнохуморна пошалица Српкиње која живи у селу поред Пећи. У њеном месту остале су само три или четири куће настањене, остали нису издржали.

Шта желе невидљиви људи?

Право на дом. Узбрдо, путем од зграде општине Дечани у жутој згради тражили смо стан јединог Србина у том граду. Домаћин упетљан у реновирање стана нас је узбуђено дочекао.

Са много ентузијазма причао је о прогнаничком животу и тој једној сјајној звезди водиљи да поново пређе преко кућног прага. Да се врати у своје Дечане, макар био и једини Србин. Говорио је о дану када је преломио, како му је потом уточиште био манастир Високи Дечани све док сан коначно није остварио.

Сада управо сређује кухињу, на реду је и мокри чвор у купатилу. Ствари у соби до улице чекају да буду распремљене чим све заврши. Али, ништа није проблем. У дому је срце на месту. Говорио је о сусретима са старим комшијама, да га они разумеју, али и да не могу да промене тренутну ситуацију.

Рамуш Хардинај и Хашим Тачи огласили су се на Фејсбуку да је напад на аутобусе са Србима код Истока неприхватљив и кажњив и позвали надлежне да реагују. Српски медији извештавали су о каменицама, страху недужних грађана у аутобусу, углавном не помињући Албанце, жртве ратних злочина. Медији на албанском истицали су злочине, породице завијене у црно, али не и чињеницу да косовска полиција проверава све Србе које долазе и да би евентуални злочинац био ухапшен још на Мердару.

Наш саговорник нам је поносно показао свој надимак уклесан испод прозора његовог дома, написан пре више од три деценије, а преживео све трагедије и несреће. Док смо правили последње фотографије, полиција у Пећи је на брзину сазвала конференцију за новинаре и са нашим питањима смо морали тамо.

Вест да је наш домаћин, Бошко Ћирић, дипломирани правник и једини Србин у центру Дечана, преминуо, дошла је почетком јуна, уз извештаје о будућим преговорима, изборима и корони. Уз њој је стајало да, осим једног инцидента од пре пар година, Бошко у Дечанима није имао проблем зато што је Србин.

На његову сахрану на зараслом православном гробљу крај Високих Дечана, осим монаха и двадесетак Срба дошло је и неколико Албанаца, Ћириних комшија из зграде. Они су изјављивали саучешће игуману Сави Јањићу, говорећи да Бошко никада никоме није нанео зло и да од њега никада нису чули ружну реч.

Контаминирана истина

Сви Срби на Косову разумеће сваку реч овог текста и из њега прочитати и лична искуства и сложеност ситуације у којој живе. Свако ко га чита на албанском, с правом ће посумњати, јер се исповести невидљвих људи и приче о инцидентима, готово никада се не нађу у извештајима медија у Приштини, па чак врло ретко и када су саопштене у форми реакције косовског министарства за заједнице и повратак.

Ипак, у медијма на албанском, нашли су се неки детаљи из недавно објављеног последњег извештаја Стејт дипартмента о верским слободама на Косову који каже да је Косовска полиција у првих девет месеци 2019. године пријавила 61 верски мотивисан инцидент (број се односи на све заједнице, прим.аут), од којих је већина била усмерена на верске локалитете, укључујући гробља.

“Многи инциденти били су повезани са етничком, као и са верском припадношћу. Косовски Албанци су 6. јануара претили свештенику СПЦ испред његове цркве у Новом Брду. Непознате особе су 13. јула и 16. децембра вандализовале православно гробље у Липљану. Власти на централном и локалном нивоу одмах су осудиле инциденте и позвале органе за спровођење закона да ухапсе учиниоце”, пише у извештају Стејт дипартмента.

У извештају који је о верским слободама на Косову Стејт дипартмент објавио 2019. године, а односи се на догађаје из 2018, стоји следеће:

“Медији и полиција су 21. октобра саопштили да су етнички Албанци каменовали два аутобуса у близини Истока који су превозили српске ходочаснике док су они учествовали у верским обредима. Локални косовски Албанци су поставили блокаду на путу са трактором и гумама. Полиција је након тога растерала масу, а аутобуси су успели да напусте локацију. Полиција је истражила и ухапсила осморицу локалних Албанаца осумњичених за учешће у инцидентима. Полиција је ослободила осумњичене након што су тужиоци одлучили да не подигну оптужницу. Тужиоци нису објаснили разлог своје одлуке”, констатује Стејт дипартмент.

Сутрадан ово више није тема, слежу раменима невидљиви људи навикнути на (су)живот у фронцлама. А шта и да кажу, ако ћемо отворено…

Текст новинарке Јелене Л. Петковић написан је у оквиру иницијативе „Отворено о…“ коју је осмислила и подржала Косовска фондација за отворено друштво (КФОС).

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close