НИН: Деценију и по чувана тајна о проглашењу косовске независности – најскупља лажна вест у историји

Многе земље су признале Косово на основу дезинформације да је Декларацију о независности усвојила Привремена скупштина, формирана у складу са Резолуцијом 1244, иако су творци и потписници тог документа у свом изјашњењу Међународном суду правде, 14 месеци касније, то сами демантовали. Да ли је Јоаким Рикер то знао и зашто је дезинформисао генералног секретара УН? Зашто Србија на то никада није реаговала?

Међународни суд правде (МСП) је у јулу 2010. утврдио да Декларацију о независности Косова 17. фебруара 2008. нису усвојиле привремене институције самоуправе на Косову, формиране по Резолуцији 1244 СБ УН, већ да су њени аутори политички лидери Албанаца са Косова, који се нису декларисали као Скупштина Косова, тако да нису ни деловали у оквиру привремених институција. На тај начин је закључено да то неформално деловање није било забрањено по специјалном међународном праву, успостављеном Резолуцијом 1244.

Србија је на Генералној скупштини УН предложила питање за МСП а да претходно није приметила ко је аутор Декларације, тако да у суштини није ни знала против чега се бори када је покренула правну борбу против Декларације. Ако је за утеху, скоро цели свет је био дезинформисан. Посебно је питање како је могуће да је већина присутних на седници Генералне скупштине УН 8. октобра 2008. (осам месеци након проглашења независности), била уверена да су Декларацију прогласиле привремене институције, па су с тим уверењем и усвојили Резолуцију 63/3, којом траже од МСП да одговори на питање:

„Да ли је једнострано проглашена Декларација о независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“.

Већ сутрадан, 9. октобра 2008, генерални секретар УН Бан Ки-мун пише председнику МСП и обавештава га да је ГС УН поставила питање и доставља Резолуцију 63/3 у којој у преамбули пише:

„Подсећајући се да су 17. фебруара 2008. привремене институције самоуправе на Косову прогласиле независност од Србије.“ Из тога се види да Бан Ки-мун и његова администрација у моменту слања писма МСП-у већ осам месеци званично шире дезинформацију да су независност прогласиле привремене институције. До тог тренутка је више десетина земаља признала независност Косова, али показаће се да су образложење за признање многе државе засновале на – дезинформацији.

Поводом проглашења независности Косова, 17. фебруара 2008. одржана је хитна затворена седница Савета безбедности УН, након које је Бан Ки-мун новинарима рекао да га је његов специјални представник и шеф Унмика на Косову, Јоаким Рикер, информисао да је „Скупштина привремених институција самоуправе на Косову данас усвојила Декларацију о косовској независности“. То саопштење још увек стоји на веб-страници УН: „Генерални секретар Бан Ки-мун је данас обавестио Савет безбедности о најновијим дешавањима на Косову, покрајини Србије којом управљају УН од када су западне снаге протерале југословенске снаге усред међуетничких борби 1999. Говорећи потом новинарима, г. Бан је рекао да га је његов специјални представник и шеф Мисије привремене администрације УН на Косову (УНМИК), Јоаким Рикер, обавестио да је Скупштина привремених косовских институција самоуправе раније данас усвојила резолуцију о проглашењу независности Косова“.

Оно што је на први поглед очито из докумената МСП, јесте да је скоро цели свет био у заблуди о томе шта се десило 17. фебруара 2008. Свет је био убеђен да је тај документ усвојила Скупштина Косова и на основу тога су многе државе наредних дана и месеци признале независност Косова или су, супротно томе, одбиле да га признају, сматрајући да Скупштина на то није имала право. Ни једни ни други нису знали о чему стварно заузимају став.

МСП у свом образложењу утврђује да је 28. марта 2008, више од месец дана након проглашења, Бан Ки-мун поднео Савету безбедности периодични извештај Унмика о стању на Косову у којем се наводи да је „Скупштина Косова одржала седницу током које је усвојила ’декларацију независности’, проглашавајући Косово независном и сувереном државом (Документ УН С/2008/211, став 3)“. Ни у том извештају се, дакле, не откривају прави аутори Декларације, па је очигледно да Унмил континуирано дезинформише генералног секретара и Савет безбедности УН.

На основу чега је онда МСП закључио да Декларацију није прогласила Скупштина Косова? Ради појашњења процедуре, након што је МСП примио питање ГС УН у октобру 2008, послао је допис државама чланицама УН и оставио им могућност да се у року од шест месеци изјасне о том питању. У том року изјаснило се око 35 држава, а 17. априла 2009. своје изјашњење МСП-у достављају и аутори Декларације, који у тачки 6.01, одмах на почетку, самоуверено наводе да „супротно обмањујућем језику у питању достављеном суду“ које је Генерална скупштина УН доставила МСП-у, „Декларација о независности није акт привремених институција самоуправе на Косову“.

У наставку изјашњења Косово представља суду низ доказа да се не ради о Скупштини.

Декларација о независности није поднета на прво и друго читање, нити је прошла кроз скупштинске комитете, као што је случај кад поступа Привремена скупштина. У овом случају се гласало директно. Уз то, Декларацију су потписали сви присутни, а одлуке Привремене скупштине потписује само њен председник, потписана је одмах после гласања, а не након уобичајеног рока од 48 сати у коме се може уложити приговор против текста. Декларација није послана шефу Унмика као што је био случај са свим актима које је усвојила Привремена скупштина, а није ни публикована у Службеним новинама привремених институција самоуправе на Косову.

Тачка 6.14. изјашњења би могла бити разлог за покретање међународне кривичне истраге због манипулације са преводом Декларације: „Енглески и француски превод Декларације о независности укључен од стране Секретаријата Уједињених нација у досијеу 371 не одражава стварни садржај Декларације који је прочитан на албанском, о ком се гласало, и који је потписан 17. фебруара 2008. Посебно, речи: `Скупштина Косова… одобрава…` (Л Assemblee ду Косово… Approuve’) се не појављују у оригиналном тексту. Република Косово ставља на пажњу суду фотографије оригиналне Декларације (као прилог 1) и њен превод на енглески и француски. Ова је Декларација заправо прочитана, о којој се гласало, и која је потписана током ванредне седнице Скупштине 17. фебруара 2008.“

Да ли је Јоаким Рикер знао да Скупштина није прогласила независност и зашто је ћутао?

Сви наведени аргументи из изјашњења представника Косова су имали ефекта код МСП-а који се сложио да Декларацију није усвојила Скупштина, што у строго правним оквирима има смисла, јер су судије сувопарно просијавале ‘доказе’ које су имали, што јесте начин на који судови углавном функционишу.

Спорно је што су аутори Декларације скривали те „доказе“ 14 месеци након проглашења независности, и што су УН као највећа институција на свету месецима шириле лажну вест.

Из свега наведеног види се да су албански лидери детаљно планирали процедурални маневар како би у формално-правном смислу направили отклон од Скупштине, а да са друге стране свет обиђе нетачна информација да је Скупштина усвојила Декларацију. Јер, да су свету транспарентно саопштили да су напустили званичне институције из оквира Резолуције 1244 и у приватној режији прогласили независност, нико их не би признао. Медије и госте тог дана је било лако заварати с обзиром на то да се све одиграло у згради Скупштине.

Шеф Унмика Јоаким Рикер је морао бити упознат са планом да ће се у папирима направити јасан одмак од Скупштине, па због тога није интервенисао. На захтев да делује, који је добио од Србије, одлучио је да ћути, јер да је појаснио Београду да није Скупштина та која доноси одлуку, то би онда Србија искористила да заустави талас признавања, па би цео план пао у воду. МСП констатује да ћутање Рикера сугерише да он није сматрао да је Скупштина прогласила независност, јер би у супротном, с обзиром на то да су шефови Унмика претходно већ поништавали сличне акте Скупштине о независности у периоду од 2002. до 2005, у складу с том праксом и он био у обавези да делује. Но, без обзира на то што се Рикер правно оградио, остаје питање како се усудио да у СБ УН прошири лажну вест.

Због свега што се у свету десило након проглашења Декларације о независности Косова, што се Косово „провлачи“ и као изговор за нове ратове, у којима се звецка чак и нуклеарним оружјем, могло би се испоставити да је све оно што је претходило признавању Косова као независне државе постало најскупља лажна вест у историји.

НИН: Бојан Бајић, стручњак за пословну етику и усклађеност поступања