Nova knjiga dr Duška Babića – Njegošev nacionalizam

Knjiga Njegošev nacionalizam Duška Babića, koju su zajednički objavili „Katena mundi“ iz Beograda i Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća iz Podgorice, predstavlja prvu celovitu, sistematičnu studiju o Njegoševoj ideji nacije kao osnovnoj inspiraciji celokupne njegove poezije.

Autor pokušava da pronikne u Njegoševu „ontologiju nacionaliteta“ kao antropološkog fenomena i da iz te pozicije sagleda metafizička, religijska, nacionalno-istorijska i kulturološka značenja Njegošev(sk)og rodoljublja. Pri tome, Njegoševu ideju nacionaliteta Babić posmatra „iznutra“, u sklopu pesnikovih bazičnih ideja o čoveku i njegovom „zvaniju pred Bogom“, i „spolja“, u kontekstu srpske istorije i mentaliteta, romantičarskih predstava o naciji, geopolitičkih i kulturoloških pitanja  koja Njegoševo delo upućuje našem vremenu.

Temeljnu odrednicu Njegoševog promišljanja naroda (roda, plemena, narodnosti, nacije) Babić vidi u činjenici da nacionalno određenje čoveka za cetinjskog vladiku nije spoljašnja, sociološka činjenica, već iskonsko svojstvo ljudske prirode, ontološko jezgro ljudskog bića. Pripadanje narodu nije pasivno stanje i „statistička činjenica“, nego aktivno, žrtveno ispunjavanje moralnih imperativa ovekovečenih u dugom trajanju narodne zajednice. Ovakva ideja o odnosu pojedinca i zajednice, čoveka i naroda, implicitno je sadržana u Njegoševom pesništvu kao celini, a eksplicitno je saopštena u poznatoj pesmi Pozdrav rodu, gde je rodoljublje „definisano“ kao „elektrizam duše“ i „prečišćena iskra božestvena, kroz plamove ognja besmrtnoga“. Narodnosno osećanje je uslov „života duševnog“, put čovekovog uzdizanja iz „smrtne prašine“ u svetlost duha, iz zemaljskog u nebesko. Da bi živeo sa Bogom, da bi svoje postojanje okretao ka nebu (a ne ka „adskom naslediju“), čovek mora biti živi, delatni deo narodne zajednice. Njegoševski shvaćeno rodoljublje, smatra Babić, nije egzistencijalna nego esencijalna kategorija, ono ne pripada svetovnoj nego sakralnoj dimenziji bića. Drugim rečima, Njegošev patriotizam  je – kako je davno primetio vladika Nikolaj Žički – sastavni deo njegove religije.

Ovo je okvir u koji Babić smešta sva druga pitanja kojima se bavi u knjizi Njegošev nacionalizam, kao što su: Njegošev doživljaj istorije, odnosno srpske istorije, u svetlu njenih temeljnih odrednica – kosovskog zaveta, svetosavlja, herojskog i predačkog kulta, prožimanja „epske“ i „tragedijske“ svesti; odnos nacionalnog i konfesionalnog u Njegoševom rodoljublju, sa naglaskom na traženju odgovora za supremaciju nacijenad verom, što protivreči pesnikovoj dubokoj religioznosti i, pogotovo, njegovom vladičanskom pozivu; sagledavanje Njegoševe ideje etniciteta u kontekstu romantičarskih shvatanja nacije i kulturne klime XIX veka, posebno u svetlu njegovog slovenstva i probuđenih nada ujužnoslovensko zajedništvo… Krećući se tom putanjom, autor dolazi do najtežeg i najprovokativnijeg pitanja – odnosa srpstva i crnogorstva u Njegošev(sk)om nasleđu. Ukrštajući sve prethodne uvide u Njegoševu ideju nacije – metafizičke, religijske, istorijske – autor pokazuje da u  Njegoševom pesničkom delu, odnosno u njegovom viđenju istorije i bića Crnogoraca, postoji samo srpska nacionalna svest, a da se o crnogorstvu može govoriti samo na nivou lokalnih mentalitetskih i običajnih crta. U njegoševskoj narodnosnoj paradigmi, crnogorstvo kao etničko određenje ne samo što nije moguće, već je i odstupništvo, renegatstvo, ne mnogo drugačije od onog o kojem se govori u Gorskom vijencu. U završnom poglavlju, Njegoševa ideja nacionaliteta i rodoljublja smešta se u kontekst modernističkog sekularizma i nihilizma, osvetljavaju se tačke njenog sudaranja sa dominantnom kulturnom matricom našeg vremena, ali i dubinske potrebe da se „vraćamo Njegošu“ i njegovoj kosovskoj, zavetnoj misli, kako bismo se odbranili od sveprisutne banalizacije čoveka i života. To je posebno važno u kontekstu nametnutog stereotipa o „srpskoj krivici“, gde se Njegoš javlja kao jedno od naših  utočišta za čuvanje nacionalnog samopoštovanja i samopouzdanja.