O Kosovu želim da vičem, ne da šapatom pevam
Ja sam Anka. Imam 24 godine. Rođena sam u Beogradu i ovo je moj prvi odlazak na Kosovo i Metohiju.
Pitate se…
Dobro, i?…
ali to je bitno.
Već 24 godine o Kosovu samo slušam i čitam, iz Beograda, normalno. Ne kažem da nisam do sada imala želju da odem dole, ali kako i zašto ta prilika mi se sad stvorila. Kako da sednem u autobus i odem do Prizrena kao što bih, recimo, u Kruševac? Zamislimo, dođem u Prizren, i šta onda? Kako da uđem u Ljevišku ako ne znam oca koji će mi njena vrata otvoriti? Nama treba više prilika i više nas u jednoj prilici.
Drugi poraz sastoji se u sledećem: Mama, tata, društvo, ja večeras putujem na Kosovo.
– Gde ideš?! Pa kako tako odjednom, smeš li? Javljaj se da znamo da je sve u redu.
– Želim dan kad će mi samo reći
– Važi, srećan put!
– U prvi mah pomislila sam kako je loš trenutak za to putovanje jer zbog korone neću moći da vidim sve manastire koje bih želela, ali u drugi mah, eto misli: manastiri neće nigde, bar se molim, ljudi možda hoće.
Videćeš ljude. Odsada mi je prva pomisao na Kosovo – ljudi i život.
Kroz školovanje i razgovore od detinjstva Kosovo je muzej, muzej u kome su izloženi predmeti srpske istorije i srpskog postojanja, sveti muzej o kom se govori šapatom.
To je treći poraz.
Ja o Kosovu želim da vičem, ne da šapatom pevam. Kosovu nije mesto samo u slavnoj istoriji. Kao budući profesor srpskog jezika i književnosti đake ću učiti da Kosovo nisu samo epske pesme, care Lazo, dogodine u Prizrenu, već ljudi.
Kosovski mit nije dovoljan. Njega treba rasparčati i povezati sponama koje čine obični razgovori sa tamošnjim Srbima. Kada vidiš ljude koji su odabrali tu da ostanu, molitva je jača, cilj borbe jasniji. Mit rađa zavet.
Putem bez puta jedan od meštana vozio nas je u selo Crkolez. Do tamo skretao nam je pažnju te levo, te desno.
– Ovde su oni Albanci s kojima se slažemo, tu su oni s kojima se ne slažemo. Onde živi jedan što je pustio svoju kravu u moju livadu. E, a na onom brdu je nama petorici bila baza u ratu, odlično strateško mesto.
Ovi razgovori i ove misli nečija su svakodnevica, ta livada nečiji je dom. A u Crkolezu je dečak koji ni ne zna čime on, tako mali, tera tako krupne suze odraslima u oči. On peva o majci koja čeka da sloboda i njen sin dođu s Košara. On ima pet godina i prelepe zelene oči. On ima ime, Aleksa. On tu ima brata i sestru, porodicu. On tu ima kuću. On je tu rođen. On nije mit. On živi.
Žive ljudi i u Orahovcu, doduše u jednoj ulici. Ali u toj ulici je crkva u kojoj sam na liturgiji videla dece više nego i u jednoj drugoj crkvi. I svima njima koji žive na Kosovu i Metohiji štošta fali za normalan život, a možda im najviše od svega fali da se čuju da su tu.
U Gračanici, jedan čovek koji tamo živi i radi rekao nam je da im je najveća pomoć da se na Kosovo vratimo s nekim ko prvi put dolazi.
I ne znam više koji po redu, ali sasvim sigurno najveći moj poraz desio mi se u Prizrenu.
Doslovno sam se svađala sa svojim osećanjima, ali ne vredi. Javile su se iste one emocije koje su mi se javljale pri susretu s nekim stranim gradom. Potom se javio bes na te, mogu reći izdajničke emocije, a onda i tuga na bes. I odlaziću u Prizren sve dok moja osećanja ne priznaju poraz, a i posle toga da u novim osećanjima uživam. Odlaziću ponovo i zbog malog Alekse, i zbog crkve Svetog Jovana u Crkolezu ispred koje je tabla na kojoj je prvo albanski, pa engleski i onda srpski.
Odlaziću i zbog Vase i Tamare iz sela Banje, i zbog Jasmine iz Suvog Grla i zbog osećaja kao među svojima u svom selu u Vidanju i zbog Đoleta u Velikoj Hoči.
Odlaziću dokle god Kosovo i Metohija ne dođu do svih nas.
Anka Stojanović
