Одлазак у вечност, пут у легенду – у част двојици знаменитих Приштеваца
Истражујући живот у Приштини кроз време, било је потребно да разговарам са старијим суграђанима.
Тако, док сам писала књиге „Мали одмор – споменар приштинске Гимназије“ и „ Приштина, приштевци и време“ саговорници су ми били Драгољуб и др Бора Морачић, Пера Стефановић, др Воја Димитријевић и његова супруга Вера, рођена Банђијевић, Момчило Благотић,
Станко Јерић, Света Филиповић, Саша Бранковић, Чеда и Јелка Ђорђевић, Живка Јанковић, Викторија, Вита, Каракушевић, Зоран Секулић, Дима Васић, Рада Витковић, Драган Ђорђевић и у то време најстарији суграђанин, Добросав Кривокапић, рођен 1910. године. Било је још чланова њихових породица који су помагали, доносили фотографије, документацију, кували кафу, јер су се ти разговори настављали, трајали су и постајала сам члан многих породица.
Са некима сам се сретала преко дана у главној улици, у оној пензионерској подневној шетњи. Увек је требало да ми нешто потврде, разјасне недоумицу, да се два сећања сложе. Тако смо практично заједно исписивали време. Од оног које памтим, они су ме кроз своје сећање и старе приче водили у време Нушића и Ракића у Приштини. Тако ми је Вита Каракушевић показала миље које је њена мајка добила као свадбени дар од госпође конзула Милана Ракића уз бисерну огрлицу која се разнизала у времену. У многим домовима видела сам онај непоновљиво отмен намештај и иконлук у углу гостинске собе. То је био ормар у углу собе, као прозор који је био постављен ,најчешће, косо, између два зида. Ту су се чувале иконе које су донете са ходочашћа у Јерусалим, седефни крстови, ћилибарске бројанице, света водица и поменик. Славска икона била је некад ту, а некада на другом месту са кандилом.
Чак и у кући Козараца, која је била готово напуштена, када су ме пустили унутра непознати станари, у соби је био испражњен од икона иконлук. На спрату испражњене собе, није било намештаја, али јесте било пуно књига, на српском и француском језику, највише из области медицине. Сећам се и једног плетеног сандука, кофера, оног што гледамо у старим филмовима. На једном ексеру висио је сребрни послужавник. Под стаклом и прашином осмехивали су се краљ и кралица.
У ранијим деценијама, док смо били у Приштини многи наши суграђани су на различите начине подржавали мој рад, па су ми сами нудили своје архиве и албуме сећања. То се наставило и након одласка из нашег града.
Све ово морала сам да напишем јер нисам увек имала прилику да се свима захвалим из различитих објективних разлога, најчешће је то био наш егзодус или упокојење саговорника. Управо због тога, сада желим да испричам сарадњу са два приштинска великана, које јесмо познавали или знали за њих, али нисмо знали њихову биографију, њихове заслуге и траг који су оставили за собом. Били су моја подршка, ослонац и сигурност, извор, провера и потврда онога што сам написала у књизи о Русима на Космету. У кратком временском периоду сва тројица су се преселила у вечност.
О чика Аци Јанићијевићу, најстаријем Приштевцу, оном који није имао своје село, већ сам писала https://www.riznica.net/odlazak-najstarijeg-pristevca-cika-ace-janicijevica/
СЕЋАЊЕ НА БРАНКА ИНИЋА
Бранко Инић, по образовању економиста, по вокацији лиричар, по снази рудар, по правичности кантарџија, по емоцијама вечити заљубљеник и вечито радостан. И скоро век је поживео, увек у радости, пун идеја и елана за нова писанија. Бранко је у последњим данима марта напустио овај свет у деведесет шестој години живота. Отишао је међу анђеле, међу своје. Отац Василије и мајка Петра стигли из Вучјег Дола из Црне Горе у Ајвалију 1924. године, поносни на претка који је учествовао у чувеној Вучедолској битци. Бранко (1929) био је прво од осморо деце која су се рађала у рударском месту Ајвалија, на домак Грачанице.
Грумење рудних шкриљаца које се преливало у различитим бојама, неописиве лепоте и сјаја, невероватних облика и величина, непознатог али вредног садржаја за дечака, остале су за увек његова фасцинација. У Грачаници је завршио основну школу. Избеглички усуд први пут затекао га је у Ваљеву. У Ваљеву, као избеглица, завршио је школу ученика у привреди и стекао диплому кожарског и галантеријског радника. У истом граду је завршио и двогодишњу Вечерњу гимназију без матуре 1948. године. Вратио се касније у Приштину тако да је радни век провео у руднику Трепча, а до пензије још у Метал сервису у Београду и Лим Пројекту у Новом Саду. Бавио се врло сложеним пословима – стручним радовима на изради применљиве методологије и система праћења производних, економских, финансијских и других токова у рудницима и комбинатима (финални производи) полиметаличних руда антимона, бакра, олова и цинка.
Због тога је и могао да буде коаутор капиталне књиге „ВЕК постојања и развоја Комбината „Косово“ Обилић“, коју је написао са Драгославом С. Ћетковићем.
Придружио се Бранко ових дана својој супрузи Зори, рођеној Богдановић и рано преминулој ћерки Ксенији, студенткињи уметности. У тим љубавима и празнинама, а по истинитом догађају настала је поема Прекрасна Василиса- Сања од Славоније, коју је објавио Прометеј.
Поред искључиво стручних радова, писао је фељтоне, расправе о развоју средњовековног српског рударства, као и савремене екстрактивне индустрије у Југославији, односно Србији. Предано је изучавао путопис Деспота Стефана Лазаревића и руднике у време краља Милутине. Усхићено је причао о том времену, као да га је доживео, године и детаље саговорнику је претакао у живе слике. Интензивно је писао о свом отачаству. Писао је студије, фељтоне и расправе. Остао је необјављен рукопис „Окупација и природни капитал Косова и Метохије.“
Живо и колоритно памтио је Беле Русе који су радили у рудницима Ајвалија и Трепча. Тако је списак Руса на Косову и Метохији објављен у посебном поглављу књиге „СРБИ на Косову и Метохији у 19. и 20. веку“ (Ћетковић- Бован) саставио Бранко Инић.
У Видовданском гласнику 2018. године објављен је његов текст о Русу Гибало Алекси који је радио у руднику:“ Гибало Алекса, Козак, Мали Рус како су га звали, није забележен нигде у писаним документима о руској емиграцији и ако је то заслужио. Наиме, био је победник на међународним коњичким тркама 1912. године у Њујорку. Златну медаљу стављао је на своју везену рубашку само на Свете Тројице, када су ношене литије (сеоска слава). Мени је остао у драгој успомени, тако што сам га видео у штали, како љуби једног ждрепца и плаче. Био је без породице. Како је био војни инвалид радио је у руднику „Ајвалија“ на обезбеђењу“.
Разговарала сам више пута са Бранком. Он ми је потврдио да је синдикална подружница рудника подигла споменик Алекси. У марту 2021. године испричао ми је сећање да је неколико година након Алексине смрти код њега дошао, са непознатим мушкарцем, Момо Чановић, тадашњи службеник Удбе и затражио од њега да му покаже место где је сахрањен Гибало Алекса. Инић је пошао на гробље са њима. Када су изашли из луксузног аутомобила, висок, курпулентан и елегантан непознати мушкарац је клекнуо и пољубио гроб. Усправивши се, кратко је рекао:“Ето- мој ујак!“
Бранко Инић ми је испричао и своје сећање на Руса Василија Дјатлова, из Ајвалије, коме је његов отац, Василије Инић био кум за осморо од деветоро деце. Последњу књигу коју је припремао био је зборник свих жена лекара које су студирале у Приштини. Послала сам му подуги списак својих другарица. На свог оца поносна је ћерка др Соња Башић и на деду унуци Ксенија, Тамара и Борис. Баш онако како је и он био поносан на њихове животне успехе.
ВЕЧИТИ ЗАЉУБЉЕНИК У ШАРУ – ИВАН ДЕНИСЕНКО
Иван, Вања, Денисенко био је мој помоћник и сарадник при писању књиге о Русима на Космету. Био је права ризница сећања. Многа имена обрадила сам захваљујући њему. Тамо где није било потомака, сећање су сачували ученици и комшије. Вања је одрастао уз дедушку Фјодора и бабушку Марију, па је тако многе породице лично познавао, као и колеге и пријатеље свога оца, врсног градитеља Николаја Денисенко.
Дедушка Фјодор је још у Русији певао на црквеним богослужењима, имао је диван баритон, знао је комплтне црквене службе, па га је у Приштини поп Трајко (у комунистичко време сви су га тако звали), увек позивао када би у Приштину долазио патријарх Павле, тада владика у Призрену, да саслужује. Никола је, имао фантастичан бас. Појао би увек када би му време дозвољавало, у Дечанима, са дечанским монасима. Као пензионер, редовно је позиван за велике празнике да пева у руској цркви Св. Тројице на Ташмајдану у Београду. Иван, иако га је дедушка водио у цркву, тада није имао интересовање за црквено појање. Незнање црквеног певања, сматрао је за једну од својих великих мана.
Рођен је 1943. године, онако како ратни вихор може да испише љубавну причу. Јелена Лисулов била је активна у организовању акција и ширењу комунистичких идеја. Када је 1942. године својим антиокупаторским деловањем упала у животну опасност, спасао ју је Никола својом мудрошћу и познавањем страних језика. Од тада се нису раздвојили. Поред Вање имали су и Димитрија, Мићу, архитекту, који је раније преминуо. После рате, мајка се није бавила политиком већ се посветила васпитању синова.
Вања је завршио Грађевински факултет у Бограду и постао професор на Техничком факултету у Приштини. Основао је са својим колегама, лабараторију за испитивање грађевинских материјала, која је у Југославији била цењена и важила као једна од високо квалитетних. Учествовао је као пројектант, консултант, надзорни орган, саветник на изградњи великог броја важних и значајних објеката. Косово и Метохија била је у читавом послератном периоду велико градилиште.
Вања је ишао у музичку школу, свирао је клавир а касније у оркестру „Раднички“ гитару и контрабас. Тим оркестаром руководио је професор Николај Буњин. По тананом и детаљном сећању професора Вање, настала је једна од најлепших прича о професору Буњину. Много година касније, сви смо у Приштини знали за Машу Денисенко, талентовану девојчицу која осваја награде на концертима. Чак и ко није знао ноте, а камо ли ишао на концерте, када би била објављена Машина награда, био је поносан, јер, она је «наше дете»…
Поред тога што је био стручан у свом послу, Вања је у младости играо фудбал, а био је пионир и учесник у развоју скијашког спорта на Брезовици, на Шар планини крајем педесетих година и почетком шездесетих година двадесетог века. Тада се долазило на обронке Шаре тешком муком јер превоза није било. Путовали су по осамнаест сати из Приштине. Лети су то били богати пашњаци пуни стада оваца, а зими непрегледне снежне падине идеалне за скијање. Професор Вања је један од првих инструктора скијања са великим искуством. Он је и смучарски олимпијски судија. Како је говорио, био је судија на стотинак различитих такмичења а никада на Шари ништа није наплатио. Помагао је и учествовао, увек када је требала помоћ из струке, на изградњи мостова, путева, хотела, жичара на Брезовици и то бесплатно. Комшијама на Брезовици увек је био на услузи. Саживео се са њима, у сваком смислу, па је знао и да се нашали на њихов «сречански» начин. До прошлог лета највећи део времена проводио је на Шари.
Ширококогруд, скроман и весео, опуштено се осећао у сваком друштву. На промоцији књиге у Руском дому у Београду, спонтано је био прозван. На руском и српском обратио се скупу, дочекан бурним аплаузом. Већ у децембру није могао да присуствује промоцији у Новом Саду. У фебруару смо разменили поруке. Задао ми је задатак који ћу урадити уместо њега.
Колико је биографија његовог оца Николаја, који је основао грађевинско предузеће «Рамиза Садик», градио хотел Косовски божур и главну улицу са другим Русима, богата – толико је Вањина биографија скромна и непотпуна, сада то уочавам. И жао ми је због тога. На Вању су најпоноснији супруга Љиља, син Никола и ћерка Марија, Маша. Радост су му чинили унуци Вања и Аљоша.
Моја захвалност свима које сам поменула у овом тексту је вечна.
