Odlazak u večnost, put u legendu – u čast dvojici znamenitih Prištevaca

Istražujući život u Prištini kroz vreme, bilo je potrebno da razgovaram sa starijim  sugrađanima.

Tako,  dok sam pisala knjige „Mali odmor – spomenar prištinske Gimnazije“ i „ Priština, prištevci i vreme“ sagovornici su mi bili Dragoljub i dr Bora Moračić, Pera Stefanović, dr Voja Dimitrijević i njegova supruga Vera, rođena Banđijević, Momčilo Blagotić,

Stanko Jerić, Sveta Filipović, Saša Branković, Čeda i Jelka Đorđević, Živka Janković, Viktorija, Vita, Karakušević, Zoran Sekulić, Dima Vasić, Rada Vitković, Dragan Đorđević i u to vreme najstariji sugrađanin, Dobrosav Krivokapić, rođen 1910. godine. Bilo je još članova njihovih porodica koji su pomagali, donosili fotografije, dokumentaciju, kuvali kafu, jer su se ti razgovori nastavljali, trajali su i postajala sam član mnogih porodica.

Sa nekima sam se sretala preko dana u glavnoj ulici, u onoj penzionerskoj podnevnoj šetnji.  Uvek je trebalo da mi nešto potvrde, razjasne nedoumicu, da se dva sećanja slože. Tako smo praktično zajedno ispisivali vreme. Od onog koje pamtim, oni su me kroz svoje sećanje i stare priče vodili u vreme Nušića i Rakića u Prištini. Tako mi je Vita Karakušević pokazala milje koje je njena majka dobila kao svadbeni dar od gospođe konzula Milana Rakića uz bisernu ogrlicu koja se raznizala u vremenu. U mnogim domovima videla sam onaj neponovljivo otmen nameštaj i ikonluk u uglu gostinske sobe. To je bio ormar u uglu sobe, kao prozor koji je bio postavljen ,najčešće, koso, između dva zida. Tu su se čuvale ikone koje su donete sa hodočašća u Jerusalim, sedefni krstovi, ćilibarske brojanice, sveta vodica i pomenik. Slavska ikona bila je nekad tu, a nekada na drugom mestu sa kandilom.

Čak i u kući Kozaraca, koja je bila gotovo napuštena, kada su me pustili unutra nepoznati stanari, u sobi je bio ispražnjen od ikona ikonluk.  Na spratu ispražnjene sobe, nije bilo nameštaja, ali jeste bilo puno knjiga, na srpskom i francuskom jeziku, najviše iz oblasti medicine. Sećam se i jednog pletenog sanduka, kofera, onog što gledamo u starim filmovima. Na jednom ekseru visio je srebrni poslužavnik. Pod staklom i prašinom osmehivali su se kralj i kralica. 

U ranijim decenijama, dok smo bili u Prištini mnogi naši sugrađani su na različite načine podržavali moj rad, pa su mi sami nudili svoje arhive i albume sećanja. To se nastavilo i nakon odlaska iz našeg grada.

Sve ovo morala sam da napišem jer nisam uvek imala priliku da se svima zahvalim iz različitih objektivnih razloga, najčešće je to bio naš egzodus ili upokojenje sagovornika. Upravo zbog toga, sada želim da ispričam saradnju sa dva prištinska velikana, koje jesmo poznavali ili znali za njih, ali nismo znali njihovu biografiju, njihove zasluge i trag koji su ostavili za sobom. Bili su moja podrška, oslonac i sigurnost, izvor, provera i potvrda onoga što sam napisala u knjizi o Rusima na Kosmetu. U kratkom vremenskom periodu sva trojica su se preselila u večnost.

 O čika Aci Janićijeviću, najstarijem Prištevcu, onom koji nije imao svoje selo, već sam pisala https://www.riznica.net/odlazak-najstarijeg-pristevca-cika-ace-janicijevica/

SEĆANJE NA BRANKA INIĆA

Branko Inić, po obrazovanju ekonomista, po vokaciji liričar, po snazi rudar, po pravičnosti kantardžija, po emocijama večiti zaljubljenik i večito radostan. I skoro vek je poživeo, uvek u radosti, pun ideja i elana za nova pisanija. Branko je u poslednjim danima marta napustio ovaj svet u devedeset šestoj godini života. Otišao je među anđele, među svoje. Otac Vasilije i majka Petra stigli iz Vučjeg Dola iz Crne Gore u Ajvaliju 1924. godine, ponosni na pretka koji je učestvovao u čuvenoj Vučedolskoj bitci. Branko (1929) bio je prvo od osmoro dece koja su se rađala u rudarskom mestu Ajvalija, na domak Gračanice.

Grumenje rudnih škriljaca koje se prelivalo u različitim bojama, neopisive lepote i sjaja, neverovatnih oblika i veličina, nepoznatog ali vrednog sadržaja za dečaka, ostale su za uvek njegova fascinacija. U Gračanici je završio osnovnu školu. Izbeglički usud prvi put zatekao ga je u Valjevu. U Valjevu, kao izbeglica, završio je školu učenika u privredi i stekao diplomu kožarskog i galanterijskog radnika. U istom gradu je završio i dvogodišnju Večernju gimnaziju bez mature 1948. godine.  Vratio se kasnije u Prištinu tako da je radni vek proveo u rudniku Trepča, a do penzije još u Metal servisu u Beogradu i Lim Projektu u Novom Sadu. Bavio se vrlo složenim poslovima – stručnim radovima na izradi primenljive metodologije i sistema praćenja proizvodnih, ekonomskih, finansijskih i drugih tokova u rudnicima i kombinatima (finalni proizvodi) polimetaličnih ruda antimona, bakra, olova i cinka.

Zbog toga je i mogao da bude koautor kapitalne knjige „VEK postojanja i razvoja Kombinata „Kosovo“ Obilić“, koju je napisao sa Dragoslavom S. Ćetkovićem.

Pridružio se Branko ovih dana svojoj supruzi Zori, rođenoj Bogdanović i rano preminuloj ćerki Kseniji, studentkinji umetnosti. U tim ljubavima i prazninama, a po istinitom događaju nastala je poema Prekrasna Vasilisa- Sanja od Slavonije, koju je objavio Prometej.

Pored isključivo stručnih radova, pisao je feljtone, rasprave o razvoju srednjovekovnog srpskog rudarstva, kao i savremene ekstraktivne industrije u Jugoslaviji, odnosno Srbiji. Predano je izučavao putopis Despota Stefana Lazarevića i rudnike u vreme kralja Milutine. Ushićeno je pričao o tom vremenu, kao da ga je doživeo, godine i detalje sagovorniku je pretakao u žive slike. Intenzivno je  pisao o svom otačastvu. Pisao je studije, feljtone i rasprave. Ostao je neobjavljen rukopis „Okupacija i prirodni kapital Kosova i Metohije.“

Živo i koloritno pamtio je Bele Ruse koji su radili u rudnicima Ajvalija i Trepča. Tako je spisak Rusa na Kosovu i Metohiji objavljen u posebnom poglavlju knjige „SRBI na Kosovu i Metohiji u 19. i 20. veku“ (Ćetković- Bovan) sastavio Branko Inić.

U Vidovdanskom glasniku 2018. godine objavljen je njegov tekst o Rusu Gibalo Aleksi koji je radio u rudniku:“ Gibalo Aleksa, Kozak, Mali Rus kako su ga zvali, nije zabeležen nigde u pisanim dokumentima o ruskoj emigraciji i ako je to zaslužio. Naime, bio je pobednik na međunarodnim konjičkim trkama 1912. godine u Njujorku. Zlatnu medalju stavljao je na svoju vezenu rubašku samo na Svete Trojice, kada su nošene litije (seoska slava). Meni je ostao u dragoj uspomeni, tako što sam ga video u štali, kako ljubi jednog ždrepca i plače. Bio je bez porodice. Kako je bio vojni invalid radio je u rudniku „Ajvalija“ na obezbeđenju“.

Razgovarala sam više puta sa Brankom. On mi je potvrdio da je sindikalna podružnica rudnika podigla spomenik Aleksi. U martu 2021. godine ispričao mi je sećanje da je nekoliko godina nakon Aleksine smrti kod njega došao, sa nepoznatim muškarcem, Momo Čanović, tadašnji službenik Udbe i zatražio od njega da mu pokaže mesto gde je sahranjen Gibalo Aleksa. Inić je pošao na groblje sa njima. Kada su izašli iz luksuznog automobila, visok, kurpulentan i elegantan nepoznati muškarac je kleknuo i poljubio grob. Uspravivši se, kratko je rekao:“Eto- moj ujak!“

Branko Inić mi je ispričao i svoje sećanje na Rusa Vasilija Djatlova, iz Ajvalije, kome je njegov otac, Vasilije Inić bio kum za osmoro od devetoro dece. Poslednju knjigu koju je pripremao bio je zbornik svih žena lekara koje su studirale u Prištini. Poslala sam mu podugi spisak svojih drugarica. Na svog oca ponosna je ćerka dr Sonja Bašić i na dedu unuci Ksenija, Tamara i Boris. Baš onako kako je i on bio ponosan na njihove životne uspehe.

VEČITI ZALJUBLJENIK U ŠARU – IVAN DENISENKO

Ivan, Vanja,  Denisenko bio je moj pomoćnik i saradnik pri pisanju knjige o Rusima na Kosmetu. Bio je prava riznica sećanja. Mnoga imena obradila sam zahvaljujući njemu. Tamo gde nije bilo potomaka, sećanje su sačuvali učenici i komšije. Vanja je odrastao uz dedušku Fjodora i babušku Mariju, pa je tako mnoge porodice lično poznavao, kao i kolege i prijatelje  svoga oca, vrsnog graditelja Nikolaja Denisenko.

Deduška Fjodor je još u Rusiji pevao na crkvenim bogosluženjima, imao je divan bariton, znao je kompltne crkvene službe, pa ga je u Prištini pop Trajko (u komunističko vreme svi su ga tako zvali), uvek pozivao kada bi u Prištinu dolazio patrijarh Pavle, tada vladika u Prizrenu, da saslužuje. Nikola je,  imao fantastičan bas. Pojao bi uvek kada bi mu vreme dozvoljavalo, u Dečanima, sa dečanskim monasima. Kao penzioner, redovno je pozivan za velike praznike da peva u ruskoj crkvi Sv. Trojice na Tašmajdanu u Beogradu.  Ivan, iako ga je deduška vodio u crkvu, tada nije imao interesovanje za crkveno pojanje. Neznanje crkvenog pevanja, smatrao je za jednu od svojih velikih mana. 

Rođen je 1943. godine, onako kako ratni vihor može da ispiše ljubavnu priču.  Jelena Lisulov bila je aktivna u organizovanju akcija i širenju komunističkih ideja. Kada je 1942. godine svojim antiokupatorskim delovanjem upala u životnu opasnost, spasao ju je Nikola svojom mudrošću i poznavanjem stranih jezika. Od tada se nisu razdvojili. Pored Vanje imali su i Dimitrija, Miću, arhitektu, koji je ranije preminuo. Posle rate, majka se nije bavila politikom već se posvetila vaspitanju sinova.

Vanja je završio Građevinski fakultet u Bogradu i postao profesor na Tehničkom fakultetu u Prištini. Osnovao je sa svojim kolegama,  labaratoriju za ispitivanje građevinskih materijala, koja je u Jugoslaviji bila cenjena i važila kao jedna od visoko kvalitetnih. Učestvovao je kao projektant, konsultant, nadzorni organ, savetnik na izgradnji velikog broja važnih i značajnih objekata. Kosovo i Metohija bila je u čitavom posleratnom periodu veliko gradilište.

Vanja je išao u muzičku školu, svirao je klavir a kasnije u orkestru „Radnički“ gitaru i kontrabas. Tim orkestarom rukovodio je profesor Nikolaj Bunjin. Po tananom i detaljnom sećanju profesora Vanje, nastala je jedna od najlepših priča o profesoru Bunjinu. Mnogo godina kasnije, svi smo u Prištini znali za Mašu Denisenko, talentovanu devojčicu koja osvaja nagrade na koncertima. Čak i ko nije znao note, a kamo li išao na koncerte, kada bi bila objavljena Mašina nagrada, bio je ponosan, jer, ona je «naše dete»…  

Pored toga što je bio stručan u svom poslu, Vanja je u mladosti igrao fudbal, a bio je pionir i učesnik u razvoju skijaškog sporta na Brezovici, na Šar planini krajem pedesetih godina i početkom šezdesetih godina dvadesetog veka. Tada se dolazilo na obronke Šare teškom mukom jer prevoza nije bilo. Putovali su po osamnaest sati iz Prištine. Leti su to bili bogati pašnjaci puni stada ovaca, a zimi nepregledne snežne padine idealne za skijanje. Profesor Vanja je jedan od prvih instruktora skijanja sa velikim iskustvom. On je i smučarski olimpijski sudija. Kako je govorio, bio je sudija na stotinak različitih takmičenja a nikada na Šari ništa nije naplatio. Pomagao je i učestvovao, uvek kada je trebala pomoć iz struke, na izgradnji mostova, puteva, hotela, žičara na Brezovici i to besplatno. Komšijama na Brezovici uvek je bio na usluzi. Saživeo se sa njima, u svakom smislu, pa je znao i da se našali na njihov «srečanski» način.  Do prošlog leta najveći deo vremena provodio je na Šari.

Širokokogrud, skroman i veseo, opušteno se osećao u svakom društvu. Na promociji knjige u Ruskom domu u Beogradu, spontano je bio prozvan. Na ruskom i srpskom obratio se skupu, dočekan burnim aplauzom. Već u decembru nije mogao da prisustvuje promociji u Novom Sadu. U februaru smo razmenili poruke. Zadao mi je zadatak koji ću uraditi umesto njega.

Koliko je biografija njegovog oca Nikolaja, koji je osnovao građevinsko preduzeće «Ramiza Sadik», gradio hotel Kosovski božur i glavnu ulicu sa drugim Rusima, bogata – toliko je Vanjina biografija skromna i nepotpuna, sada to uočavam. I žao mi je zbog toga. Na Vanju su najponosniji supruga Ljilja, sin Nikola i ćerka Marija, Maša. Radost su mu činili  unuci Vanja i Aljoša.

Moja zahvalnost svima koje sam pomenula u ovom tekstu je večna.