Мој став

Писма са села којег нема: ОРАХОВАЦ

Они који данас вршљају Ратимљем и Ораховцем вршљали су и раније, што уз Турке што сами… али, упамти: свака је сила за времена и може све што хоће само не може докле хоће!

Лето је дубоко зашло у календар, али јутро на Мокри још дрхтури као млада чобаница пред првим пољупцем. Измаглица се краде уз Заврш и Враћево и скрива Кукаљски врх од погледа, али залудно јер, сем мојих, јутрос нема трагова у трави росуљи.

„Ех, пуст сам и сам сам у завичају“, одјекује у мени жалопојка стихова Душана Костића којих, ево неко време, не могу да се отргнем. Писао сам ти већ о тишини и самоћи које су овде апсолутни господари, чије платно чак ни крик орла крсташа што кружи над Мировим исетом не може да расцепи. А Миро, онај чији гроб, неопојан и необележен, покрива трава заборава далеког Болдогасона, незнан као и оних пре и после њега, чукундед ти је, да не забиравиш. И не заборави, кад је смрт већ дар од Бога, онај ко може да дође на очев гроб и заћути над њим – срећан је. Мој отац то није био, ја јесам. А, ваљда ћеш, једном, то бити и ти.

А кад већ о гробовима ти пишем, опет сам јутрос походио Чобанско гробље насред Мокре и на то камење положио по стручак одољена. Четрдесет и један, мада се не бих усудио да их опет бројим јер, кажу, код сваког бројања један се или искраде или дода. Четрдесет и једно голобрадо чобанче, заклано ханџаром обесних Арнаута, као јагањци тек разиграни пашњацима Мокре. И јутрос, ево, стражаре на овом размеђу и, осећам, стрепе од нових покоља јер одавде до Ругове нема ни сат хода. Ни три цигарете да се испуше.

И, док седим на Гроцу, одакле се преко Лајковог брда виде прве косовске планине, навиру сећања на дане раног детињства које сам, босоног, провео овде. На суботе када сам се, шћућурен у „трешељу“ претовареног Ђогата, са дедом Михаилом и осталим комшијама труцкао низ Шекуларску ријеку до Кућишта и даље низ Бистрицу, све до Пећи. И када сам, несвестан места и његовог значаја, заокупљен игром са гомилом такође босоноге дечурлије, рођака свих редова, у порти Пећке патријаршије чекао да ђед потргује иврати се из града. Па опет, у „трешељу“ опет претовареног Ђогата, уз врућ сомун ићевапе, чијићу мирис читавог живота носити у ноздрвама, натраг на катун и на Мокру.

И јутрос се, у измаглици излазећег сунца, назире Метохија, некад обећана земља рода мога. Јер није било куће, није било породице у нашем селу а да није имала још најмање две у Витомирици, Озриму, Белом Пољу, Добруши, Гораждевцу, Дечанима, Истоку, Ракошу, Ораховцу… све до Приштине. Сад нас нема ни тамо ни овамо и само згаришта кућа, спаљене цркве, трњем обрасла имања и поломљени надгробници свједоче да смо били и да је било наше. Било и… ко зна кад.

Али, нису успомене те због којих те гњавим овако рано јер оне су само моје, моје бреме и моје проклество. Данашњи датум ме прогони ево већ двадесет и две године и неће под пепео заборава.

Причао сам ти да смо у Ретимљу код Ораховца имали родбину, Костиће, фину и сусретљиву фамилију. Бројну, али никоме ни на сенку не згазише.

На данашњи дан, УЧК прво из фабрике поведе Југослава, онда дођоше по остале, њих четрнаесторо, а деда Анђелка (Боже, којих ли питомих и блажених имена) убише на кућном прагу. Са њима тога дана у бестрв одоше још четрдедет седам, а кости су им враћене тек 2006. и сахрањене на гробљу Орловача код Београда. Обиђем их кад год дођем у Београд и пренесем сузе и поздраве нас који памтимо.

Данас Ретимљем и Ораховцем „газдују“ дојучерашњи надничари а за злочин још нико није положио рачуне. Ова маскарада са Тачијем и његовим саслушањем у Хагу није због правде. То је само да им се припрети и покаже да су се превремено одметнули од „родитеља“ из Бона и Вашингтона.

Правда за деда Анђелка и његове, ако икад стигне, стићи ће прекасно, кад и последњи камен њиховог боравишта буде сравњен са земљом. Све до тада, за њега и његове, за хиљаде и хиљаде страдалника, мртвих и прогнаних, резервисана је „лудачка кошуља“ злочинаца коју им навуче онај проклети Вокер. Јер, Срби су били, Србине мој, у погрешно време и на погрешном месту (као да је за Србе икада било добрих времена и добрих места), као што смо, сва јеприлика, и нас двојица. Али, ти знаш да ја увијек кажем: „да је добро Србин бити, не би нас запало“!

Примиче се подне сенка се укопала код Петрове воде, свео је одољен на чобанским гробовима, а ја и даље зурим пут Метохије и Косова. И видим, и чујем, лелечу звона са Грачанице и Високих Дечана. Чује се тиха молитва сестринства Пећке патријаршије, небом промичу сјенке сеоба од Чарнојевића наовамо.

Сеобе су проклетство нас Срба јер ми за повратке и не знамо. И наша вјечита и никад не завршена рспра „ко је вјера а ко је невјера“! И ко је и ко ће издати и Косово и на Косову? Ко је издао онда, ко издаје данас а ко ће сутра? Је ли га својим пркосом „продао Слоба, понизношћу Тадић, или је пут Бранковића остављен Вучићу?

А нико неће да призна да смо га прво продали а онда издали сви редом. Још од оне наредбе каплара из Кумровца (ако је уопште одатле) да се после Великог рата забрани повратак прогнанима са Космета, да не поремети „братство и јединство“ дојучерашњих душмана, коју смо ми Срби, зарад мира у кући, прогутали без капи воде па нам сад запире у душнику. Па онда редом, имање за имањем, прво за скупе а потом све јефтиније паре да би на крају остатак просто био отет. И све да нам га врате, а неће и никад нам га нису враћали него смо му слободу крваво плаћали, не би га имали коме вратити.

„Онамо, ‘намо, за брда она“ више не цветају божури, тамо, за она брда, све су „покрили снегови, рузмарин и шаш“!

А тек наша „продаја“? Тежа од најтеже. Трн у братску ногу, глогов колац у братску слогу. Признањем отимачине Космета, аминовањем Ораховца и „ораховаца“, још једном смо поклали Костиће и „костиће“ и обрукали се за век векова. Та ме срамота више боли од свих оних гробова, спаљених домова, срушених олтара и увелих божура. Али, изгледа да нас има свакојаких, оних горих понајвише.

Не знам због чега ти све ово причам, али осећам да смо макар толико дужни Костићима да их се на данашњи дан сетимо. И не само њих. Оних којих више тамо нема више је него што нас овамо има. А и изгуб је заједнички јер Косово је место рођења свих нас, па и твоје, и свима нам је уписано у крштеницу гена. И нико га, осим нас, не може издати. И све док нас и једног буде трајало а, хвала Богу, још нас има и биће нас, и све док у нама куцају срца, биће и њега. Јер то нам је (нама двојици поготово), кућни праг и кућно сљеме. И не препири се са овим салонским Србима који га бране и ламентирају над њим из безбједне даљине, и упиру прстом у могуће „издајнике“. Само га, са успоменом на браћу Костиће и осталу прогнану и распету браћу, чувај у себи и не брини. На сигурном је. Они који данас вршљају Ратимљем и Ораховцем вршљали су и раније, што уз Турке што сами… али, упамти: свака је сила за времена и може све што хоће само не може докле хоће!

Ходам, полако и клецаво, за трагом сунца. За мном остаје Мокра, пуста и прелепа, остају Гроц, Чобанско гробље и свенули одољен. И Метохија, Ратимље, Ораховац… Али, што даље одмичем све сам им ближи и куд год да одем одавде мрднуо нијесам. Као квргавим жилама бора с врха Брајенице срастао сам са овом земљом и овим небом и без њих ме нема. А ако у својој разузданој младалачкој еуфорији застанеш накратко и сам ћеш осетити како исте жиле израстају и из твојих табана и да те сваки корак куд год да ходиш вуче овамо. Осетићеш како ти у души, уз нежно миловање ветра ноћника, јечи стара чобанска песма „морач Мара широм Мокре брала“!

Па ходај и стигни најдаље што ти се буде дало, чобанине булеварских стада, и не заборави: сви наши путеви овамо воде.

И буди ми здрав, Бог ти дао и од мога здравља!

(Извор: ИН4С)

Извор
Од ИН4С
Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close