Pisma sa sela kojeg nema: ORAHOVAC

Oni koji danas vršljaju Ratimljem i Orahovcem vršljali su i ranije, što uz Turke što sami… ali, upamti: svaka je sila za vremena i može sve što hoće samo ne može dokle hoće!

Leto je duboko zašlo u kalendar, ali jutro na Mokri još drhturi kao mlada čobanica pred prvim poljupcem. Izmaglica se krade uz Završ i Vraćevo i skriva Kukaljski vrh od pogleda, ali zaludno jer, sem mojih, jutros nema tragova u travi rosulji.

„Eh, pust sam i sam sam u zavičaju“, odjekuje u meni žalopojka stihova Dušana Kostića kojih, evo neko vreme, ne mogu da se otrgnem. Pisao sam ti već o tišini i samoći koje su ovde apsolutni gospodari, čije platno čak ni krik orla krstaša što kruži nad Mirovim isetom ne može da rascepi. A Miro, onaj čiji grob, neopojan i neobeležen, pokriva trava zaborava dalekog Boldogasona, neznan kao i onih pre i posle njega, čukunded ti je, da ne zabiraviš. I ne zaboravi, kad je smrt već dar od Boga, onaj ko može da dođe na očev grob i zaćuti nad njim – srećan je. Moj otac to nije bio, ja jesam. A, valjda ćeš, jednom, to biti i ti.

• 

A kad već o grobovima ti pišem, opet sam jutros pohodio Čobansko groblje nasred Mokre i na to kamenje položio po stručak odoljena. Četrdeset i jedan, mada se ne bih usudio da ih opet brojim jer, kažu, kod svakog brojanja jedan se ili iskrade ili doda. Četrdeset i jedno golobrado čobanče, zaklano handžarom obesnih Arnauta, kao jaganjci tek razigrani pašnjacima Mokre. I jutros, evo, stražare na ovom razmeđu i, osećam, strepe od novih pokolja jer odavde do Rugove nema ni sat hoda. Ni tri cigarete da se ispuše.

I, dok sedim na Grocu, odakle se preko Lajkovog brda vide prve kosovske planine, naviru sećanja na dane ranog detinjstva koje sam, bosonog, proveo ovde. Na subote kada sam se, šćućuren u „trešelju“ pretovarenog Đogata, sa dedom Mihailom i ostalim komšijama truckao niz Šekularsku rijeku do Kućišta i dalje niz Bistricu, sve do Peći. I kada sam, nesvestan mesta i njegovog značaja, zaokupljen igrom sa gomilom takođe bosonoge dečurlije, rođaka svih redova, u porti Pećke patrijaršije čekao da đed potrguje ivrati se iz grada. Pa opet, u „trešelju“ opet pretovarenog Đogata, uz vruć somun ićevape, čijiću miris čitavog života nositi u nozdrvama, natrag na katun i na Mokru.

• 

I jutros se, u izmaglici izlazećeg sunca, nazire Metohija, nekad obećana zemlja roda moga. Jer nije bilo kuće, nije bilo porodice u našem selu a da nije imala još najmanje dve u Vitomirici, Ozrimu, Belom Polju, Dobruši, Goraždevcu, Dečanima, Istoku, Rakošu, Orahovcu… sve do Prištine. Sad nas nema ni tamo ni ovamo i samo zgarišta kuća, spaljene crkve, trnjem obrasla imanja i polomljeni nadgrobnici svjedoče da smo bili i da je bilo naše. Bilo i… ko zna kad.

Ali, nisu uspomene te zbog kojih te gnjavim ovako rano jer one su samo moje, moje breme i moje proklestvo. Današnji datum me progoni evo već dvadeset i dve godine i neće pod pepeo zaborava.

Pričao sam ti da smo u Retimlju kod Orahovca imali rodbinu, Kostiće, finu i susretljivu familiju. Brojnu, ali nikome ni na senku ne zgaziše.

Na današnji dan, UČK prvo iz fabrike povede Jugoslava, onda dođoše po ostale, njih četrnaestoro, a deda Anđelka (Bože, kojih li pitomih i blaženih imena) ubiše na kućnom pragu. Sa njima toga dana u bestrv odoše još četrdedet sedam, a kosti su im vraćene tek 2006. i sahranjene na groblju Orlovača kod Beograda. Obiđem ih kad god dođem u Beograd i prenesem suze i pozdrave nas koji pamtimo.

Danas Retimljem i Orahovcem „gazduju“ dojučerašnji nadničari a za zločin još niko nije položio račune. Ova maskarada sa Tačijem i njegovim saslušanjem u Hagu nije zbog pravde. To je samo da im se pripreti i pokaže da su se prevremeno odmetnuli od „roditelja“ iz Bona i Vašingtona.

Pravda za deda Anđelka i njegove, ako ikad stigne, stići će prekasno, kad i poslednji kamen njihovog boravišta bude sravnjen sa zemljom. Sve do tada, za njega i njegove, za hiljade i hiljade stradalnika, mrtvih i prognanih, rezervisana je „ludačka košulja“ zločinaca koju im navuče onaj prokleti Voker. Jer, Srbi su bili, Srbine moj, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu (kao da je za Srbe ikada bilo dobrih vremena i dobrih mesta), kao što smo, sva jeprilika, i nas dvojica. Ali, ti znaš da ja uvijek kažem: „da je dobro Srbin biti, ne bi nas zapalo“!

Primiče se podne senka se ukopala kod Petrove vode, sveo je odoljen na čobanskim grobovima, a ja i dalje zurim put Metohije i Kosova. I vidim, i čujem, leleču zvona sa Gračanice i Visokih Dečana. Čuje se tiha molitva sestrinstva Pećke patrijaršije, nebom promiču sjenke seoba od Čarnojevića naovamo.

Seobe su prokletstvo nas Srba jer mi za povratke i ne znamo. I naša vječita i nikad ne završena rspra „ko je vjera a ko je nevjera“! I ko je i ko će izdati i Kosovo i na Kosovu? Ko je izdao onda, ko izdaje danas a ko će sutra? Je li ga svojim prkosom „prodao Sloba, poniznošću Tadić, ili je put Brankovića ostavljen Vučiću?

A niko neće da prizna da smo ga prvo prodali a onda izdali svi redom. Još od one naredbe kaplara iz Kumrovca (ako je uopšte odatle) da se posle Velikog rata zabrani povratak prognanima sa Kosmeta, da ne poremeti „bratstvo i jedinstvo“ dojučerašnjih dušmana, koju smo mi Srbi, zarad mira u kući, progutali bez kapi vode pa nam sad zapire u dušniku. Pa onda redom, imanje za imanjem, prvo za skupe a potom sve jeftinije pare da bi na kraju ostatak prosto bio otet. I sve da nam ga vrate, a neće i nikad nam ga nisu vraćali nego smo mu slobodu krvavo plaćali, ne bi ga imali kome vratiti.

„Onamo, ‘namo, za brda ona“ više ne cvetaju božuri, tamo, za ona brda, sve su „pokrili snegovi, ruzmarin i šaš“!

• 

A tek naša „prodaja“? Teža od najteže. Trn u bratsku nogu, glogov kolac u bratsku slogu. Priznanjem otimačine Kosmeta, aminovanjem Orahovca i „orahovaca“, još jednom smo poklali Kostiće i „kostiće“ i obrukali se za vek vekova. Ta me sramota više boli od svih onih grobova, spaljenih domova, srušenih oltara i uvelih božura. Ali, izgleda da nas ima svakojakih, onih gorih ponajviše.

Ne znam zbog čega ti sve ovo pričam, ali osećam da smo makar toliko dužni Kostićima da ih se na današnji dan setimo. I ne samo njih. Onih kojih više tamo nema više je nego što nas ovamo ima. A i izgub je zajednički jer Kosovo je mesto rođenja svih nas, pa i tvoje, i svima nam je upisano u krštenicu gena. I niko ga, osim nas, ne može izdati. I sve dok nas i jednog bude trajalo a, hvala Bogu, još nas ima i biće nas, i sve dok u nama kucaju srca, biće i njega. Jer to nam je (nama dvojici pogotovo), kućni prag i kućno sljeme. I ne prepiri se sa ovim salonskim Srbima koji ga brane i lamentiraju nad njim iz bezbjedne daljine, i upiru prstom u moguće „izdajnike“. Samo ga, sa uspomenom na braću Kostiće i ostalu prognanu i raspetu braću, čuvaj u sebi i ne brini. Na sigurnom je. Oni koji danas vršljaju Ratimljem i Orahovcem vršljali su i ranije, što uz Turke što sami… ali, upamti: svaka je sila za vremena i može sve što hoće samo ne može dokle hoće!

Hodam, polako i klecavo, za tragom sunca. Za mnom ostaje Mokra, pusta i prelepa, ostaju Groc, Čobansko groblje i svenuli odoljen. I Metohija, Ratimlje, Orahovac… Ali, što dalje odmičem sve sam im bliži i kud god da odem odavde mrdnuo nijesam. Kao kvrgavim žilama bora s vrha Brajenice srastao sam sa ovom zemljom i ovim nebom i bez njih me nema. A ako u svojoj razuzdanoj mladalačkoj euforiji zastaneš nakratko i sam ćeš osetiti kako iste žile izrastaju i iz tvojih tabana i da te svaki korak kud god da hodiš vuče ovamo. Osetićeš kako ti u duši, uz nežno milovanje vetra noćnika, ječi stara čobanska pesma „morač Mara širom Mokre brala“!

Pa hodaj i stigni najdalje što ti se bude dalo, čobanine bulevarskih stada, i ne zaboravi: svi naši putevi ovamo vode.

I budi mi zdrav, Bog ti dao i od moga zdravlja!

(Izvor: IN4S)